Radeći u vrtiću, nagledala sam se primera roditeljske preterane brige. U sećanju mi je posebno ostao trogodišnji Slavik. Brižni roditelji su mislili da mora uvek i sve da pojede, inače će smršati. Ne znam kako su ga kod kuće hranili, ali kod nas je došao sa jasnim poremećajem apetita. Žvakao je i gutao mehanički sve što biste mu dali. Trebalo je da ga mi hranimo pošto „još ne ume da jede sam“. I tako ga ja hranim prvi dan i na njegovom licu ne primećujem nikakvu emociju: prinosim mu kašu – otvara usta, žvaće, guta. Moram reći da kuvaru u našem vrtiću kaša nije baš išla od ruke. Tog dana mnoga deca nisu htela da je jedu (i potpuno ih razumem). Slavik je pojeo skoro sve. Pitam ga: „Da li ti se dopada kaša?“ „Ne.“ I otvara usta, žvaće, guta. „Ako ti se ne dopada – nemoj da jedeš!“ Slavikove oči blesnuše od čuda. Nije imao pojma da može i tako. Isprva je Slavik uživao u dobijenom pravu da ne jede i samo je pio kompot. Potom je počeo da traži dodatak za ono što mu se sviđa odnosno da gura tanjir s jelom koje mu se ne sviđa. Stekao je samostalnost u izboru. Nakon toga smo prestali da ga mi hranimo pošto je hrana prirodna potreba. I kad ogladni dete će i samo jesti.
„I tako je već veliko dete u vrtiću čekalo da ga neko odvede u toalet. Kad to niko ne učini, dete se upiški u gaće, pa se ne seti niti da ih skine niti da zatraži pomoć. Za nedelju dana problem je rešen.“
Ja sam lenja majka. U nekom trenutku sam postala lenja da hranim svoju decu. Sa godinu dana, tutnula bih im kašiku i sela pored njih da i ja jedem. Sa godinu i po već su baratali viljuškom.
Prirodna potreba je, kao što znamo, i vršenje nužde. Slavik ju je obavljao u gaće. Njegova mama nam je rekla da ga na svaka dva sata vodimo u toalet. „Kod kuće ga stavim na nošu i držim ga dok sve lepo ne obavi.“ I tako je već veliko dete u vrtiću čekalo da ga neko odvede u toalet. Kad to niko ne učini, dete se upiški u gaće, pa se ne seti niti da ih skine niti da zatraži pomoć. Za nedelju dana problem je rešen. „Piški mi se“ – obaveštavao je ponosno Slavik celu grupu odlazeći na WC-šolju.
„Čudesnog li preobražaja kod naše dece kada dođe baka! Stariji istog časa zaboravi da ume sam da radi domaći, da podgreje jelo, da spakuje knjige i da ide u školu. Plaši se čak i da zaspi sam – mora baba da sedi pored njega!“
Ja sam lenja majka. Preko vikenda volim ujutro da odspavam. Jedne subote probudim se oko 11. Moj dvoipogodišnji sin gleda crtać i žvaće medenjak. Sam uključio televizor, sam našao disk. A stariji, koji ima osam godina, već nije kod kuće. Prethodne večeri je dobio dozvolu da ide sa drugom i njegovim roditeljima u bioskop. Rekla sam mu da mi se ne ustaje tako rano. I ako želi u bioskop, neka sam navije sat i neka se spremi. Daleko od toga da se uspavao… Naravno da sam i ja podesila telefon da zvoni, osluškivala kako se on sprema i zatvara vrata, iščekivala sms o drugarove mame… ali dete ništa od toga nije videlo.
Još sam lenja i da proveravam školsku torbu, opremu za sambo, da sušim stvari posle bazena i da radim s njim domaći (uzgred, zasad dobija četvorke i petice). Lenja sam i da bacam smeće, pa ga baca on kad krene u školu.
A imam i taj hir da ga zamolim da mi napravi čaj i donese za kompjuter. Sve mi se čini da ću s godinama postajati sve lenjivija.
No čudesnog li preobražaja kod naše dece kada dođe baka! Stariji istog časa zaboravi da ume sam da radi domaći, da podgreje jelo, da spakuje knjige i da ide u školu. Plaši se čak i da zaspi sam – mora baba da sedi pored njega!
A naša baba nije lenja.
Deca su nesamostalna ako je tako zgodnije odraslima.
Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: © AdMe.ru
Ana Bikova je pedagog, psiholog, majka.
Deset godina radi s decom (vaspitač u predškolskoj ustanovi, učitelj, profesor na fakultetu, psiholog konsultant).
Više od pet godina radi s roditeljima.
Autor je više knjiga: Razvoj samostalnosti ili kako postati „lenja“ mama; Da li je detetu dobro u kolektivu; Deset strategija za prevazilaženje strahova kod dece; Deca u kavezu/vrtiću – dečji vrtić očima vaspitača i psihologa…
ziva istina
Apsolutno se slažem sa tekstom,
Moje dete je završilo VII razred, od prvog razreda je odlična sa svim peticama, apsolutno je samostalna od malena, sa četiri godine je naučila da čita, jer sam ja bila „lenja“ da joj čitam istu priču 1000 puta.
Možda sam joj par puta proverila domaći zadatak ili objasnila nešto što joj nije jasno, nikada joj nisam stajala iznad glave dok piše domaći ili pomagala u nečemu. Sve sama stiže, uči nemački jezik i trenira hip-hop.
Nikada je nisam terala da radi nešto što ne voli, nikada nisam ispoljavala svoje ambicije. Probala je plivanje, odbojku, folklor, gitaru, to je sve želela sama i sama je odlučila šta voli.
Divna je devojčica, lepo vaspitana, samostalna i poslušna.
Ljubivoje Ršumović lepo kaže u svojim stihovima:
„Dete treba da posmatraš,
al‘ mu nemoj na put stati,
što ga pre čovekom smatraš,
pre će čovek i postati.“
I sa ponosom mogu da kažem JA SAM LENJA MAMA!
A ko je vaspitao tu lenju mamu?? Čini mi se ista ona baka iz priče, ona što nije lenja, a opet i lenja mama je ispala sasvim u redu zar ne??Mislim da i u vaspitanju dece treba naći neku zlatnu sredinu kada treba biti lenj a kada ne.
Ne znam kako ova gospođa ali ja sam svom sinu govorila da spremi torbu za školu i kada on zaspi, proverim da li je sve spremio. Obavezna je bila komunikacija sa roditeljima drugara kod kojih bi odlazio da se igra ili da izađe sa njima, u smislu da znam šta u kom trenutku rade i gde su. Deca moraju biti kontrolisana ali diskretno, naravno, da ne primete, sve dok ne dokažu svojim ponašanjem da su dovoljno zrela i odgovorna za sebe. Moraju imati tu „sigurnosnu mrežu“. Ja ne verujem u „lenje majke“ nego u pametne roditelje koji znaju da deci svašta može pasti na pamet i ako su bez kontrole to može dovesti do posledica koje se ne mogu ispraviti. Kod dece nikad dovoljno opreza! Čovek mora imati oči na leđima.