Deca teško razlikuju emociju besa od emocije ljutnje. Zapravo, mislim da to važi i za odrasle osobe. Ali dogodi se da se ljutnja/bes pomeša i sa nekim drugim osećanjima. Ljutnja je zdrava emocija koju svi imamo. Javlja se kao odgovor na neku frustraciju ili nešto što nam smeta. Važno je da imamo prostora da je pokažemo, da je ne gomilamo u sebi, ne potiskujemo. Kada pokažemo ljutnju, ona gubi svoj naboj, a mi učimo da jasno izražavamo svoje mišljenje drugim osobama. Međutim, kada je mnogo ljutnje “progutano”, javlja se bes. On će se ispoljavati više ili manje, u zavisnosti od našeg stepena tolerancije na frustraciju.
*I niko nam nike kriv što je neka kap “prelila čašu” osim nas samih, jer nismo naučili da čašu redovno praznimo.*
Lazar (8):
– Kad sam besan, kao da iz mene izađe neko čudovište, nisam ni znao da ga imam…
Pitala sam Olega (5):
– Zašto baka stalno viče na tebe?
– Stalno je ljuta.
– Ali zašto?
– Prosto je takva. Ljuta.
– Ali zašto više na tebe?
– Navikla je.
Oleg nije pomislio da je bakino vikanje reakcija na neko njegovo ponašanje. ALi možda njeno vikanje ima veze sa njegovim ponašanjem, a možda je to samo njena navika.
Na nama je da decu naučimo da ispoljavanje ljutnje ili besa bude na društvno prihvatlji način. Ali naše reakcije na dečji bes uglavnom nisu izraz podrške.
Na primer: dete koje se igra kockama i ne uspeva da ih složi kako je zamislio, u jednom trenutku će da se verovatnor azbesni, početi da ih baca svuda oko sebe, viče… Šta mi tada govorimo? Verovatno nešto kao: “Prestani da besniš. Ako ne umeš da se lepo igraš – ostavi kocke. To nije za bacanje po sobi.” Dete ovo razume kao: “Mora da sam jako loš kad se mama (tata) tako ljuti. Biti besan znači biti loš.”
S druge strane, ukoliko prihvatimo emociju besa, reakcija bi bila potpuno drugačija: “Vidim da si besan zbog te kule. I mene može da razbesni kada mi nešto što radim ne ide kako treba. Ponekad mi pomogne kad se malo odmorim da pokušam ponovo.” Ovakvu reakciju dete razume kao: “Biti besan je u redu. To se svima dešava.”
Tanja (4):
– Ljutnja je ono što mama kaže kad treba da izbrojiš do nekoliko da te prođe.
– Do koliko da izbrojiš?
– Pa, na primer do 6.
– A dokle ti znaš da brojiš?
– Do 5 ili 12.
Osmehujem se iznutra.
Mina (4):
– Ljutnja je kad jedeš nešto ljuto.
– Pa kakvo je to osećanje?
– Nije lepo, ali brzo prođe.
Treba se setiti da su emocije uvek u pokretu, da su prolazne. I treba da se toga setimo u trenutku dok traju. Da bi se dete oslobodilo svojih neprijatnih emocija možete da odredite i jastuk za udaranje. Ponekad, mada vrlo retko, nekom detetu se ne dopadne ideja da udara jastuk. To mi je objasnila Milica (4):
– Možda to jastuk boli?
Ili uvedite pravilo: ko se razbesni može da ide u svoju sobu i tamo to reši. Recite: “U svojoj sobi možeš da besniš sve dok se ne oslobodiš besa, bez straha da će te neko zbog toga grditi. Kada to završiš, dođi ovde, možemo o tome da razgovaramo.”
Tada:
- Razgovarajte sa detetom što je smirenije moguće, pažljivo ga saslušajte.
- Pokažite svoje interesovanje i razumevanje što direktnije i otvorenije. Na primer: “Razumem da si sada ljut.” Tačka. Ne nastavljajte ovu rečenicu sa: “Ali znala sam da će tako biti…” Dozvolite mu da bude ljutito. Ono na to ima pravo.
- Ako vam dete dozvoli, čvrsto ga zagrlite.
Ali ne zaboravite, kada detetu šaljete poruku da ga prihvatate samo kada je srećno, nasmejano, raspoloženo… istovremeno ste mu poručili da treba da potiskuje svoje neprijatne emocije.
Izvor: Odlomak iz knjige „Kako se čitaju deca“ – Jelena Holcer
Izvor: Detinjarije.com
