Lomljiva generacija

Pokušavajući decu da zaštiti od svih opasnosti, prepreka, povređenih osećanja i strahova, naša kultura oduzela im je mogućnost da postanu uspešne odrasle osobe.

Pišu: Lenor Skenazi i Džonatan Hajt

Prošle godine, u park-šumi u predgrađu Čikaga prolaznik je naišao na tinejdžera koji je sekao drvo. Ne stablo, već neke otpale grane. Svejedno, pozvao je policiju.

Policajci su ispitali dečaka, koji je objasnio da je pravio tvrđavu za sebe i svoje drugare. Lokalne novine javile su da je policija “oduzela alat radi sigurnosti i vratila ga dečakovim roditeljima.”

Na drugom kraju Amerike, predškolci jednog vrtića u Šarloti u Novoj Karolini bili su oduševljeni što su dobili komplet mobilijara za igralište. Međutim, uskoro su deca saznala da neće moći da ga koriste, jer je previđen da stoji na travi a ne na podlozi od drvenog malča. “To je stvar bezbednosti,” objasnio je predstavnik obdaništa. Igranje na travi nije u skladu sa lokalnim propisima.

A tu je i istraživanje magazina Parents (Roditelji) od pre nekoliko godina: “Vaše dete je dovoljno staro da može nakratko da ostane samo kod kuće, i često ostaje. Ali, smete li da ga ostavite u igri sa drugom dok vi trknete do hemijske čistionice?” Nikako, poručuju u tekstu; “Ili povedite decu sa sobom, ili odložite obaveze.” Najzad, “ne želite da nečija osećanja budu povređena ako izbije svađa.”

Princip je jednostavan: Ova generacija dece mora biti zaštićena kao nijedna do sad. Ne smeju da koriste alate, ne smeju da se igraju na travi i definitivno ne treba očekivati da budu u stanju da sami reše čarku sa prijateljem.

To je razlog zbog kog imamo “sigurne zone” u studentskim kampusima i milenijalce koji nikako da stupe u svet odraslih. Čitavoj generaciji dece objasnili smo da nikad ne mogu biti dovoljno sigurna – a ona su nam poverovala.

Bezbednost na prvom mestu

Naravno da smo imali najbolje namere. Ali naši napori da ih zaštitimo vratili su se kao bumerang. Kada odgajimo decu nenaviknutu da se sama suočavaju sa rizicima, neuspesima i povređenim osećanjima, to ugrožava ne samo naše društvo, već i našu ekonomiju. A ipak, moderni način vaspitanja i zakoni osmišljeni su upravo tako da brižljivo neguju nespremnost. Vlada strah da sve što deca vide, urade, pojedu, čuju i liznu može da ih povredi. A kroz visoko obrazovanje širi se strah da reči i ideje sami po sebi mogu biti traumatični.

Kako smo poverovali da generacija dece nije kadra da podnese izazove odrastanja?

Moderni način vaspitanja i zakoni osmišljeni su upravo tako da brižljivo neguju nespremnost. Vlada strah da sve što deca vide, urade, pojedu, čuju i liznu može da ih povredi.

Počev od 80-ih, američko detinjstvo se promenilo. Iz brojnih razloga, uključući i promene roditeljskih shvatanja, nove standarde u obrazovanju, više regulacije, tehnološki napredak i posebno narastajući strah od otmica (slike nestale dece na tretrapacima od mleka učinile su da ova retka pojava deluje kao učestala) – deca su najvećma izgubila šansu da iskuse nenadziranu igru, da istražuju, da sama rešavaju svoje sukobe. To ih je učinilo krhkijim, osetljivijim i zavisnijim od drugih. Naučena su da se oslanjaju na autoritete u rešavanju svojih problema, kao i da će ih drugi štititi od neprijatnosti, što je stanje koje sociolozi nazivaju “moralna zavisnost”.

Sve ovo pretnja je otvorenosti i prilagodljivosti, osobinama koje su mladima neophodne da bi imali uspeha na fakultetu i kasnije. Pošto školovanje ili karijeru započinju nenavikli na frustracije i nerazumevanje, normalno je da su previše osetljivi. Budući da nisu razvili sposobnost za prevazilaženje prepreka, svaki krtičnjak za njih je planina.

Preuveličavanje opasnosti danas je među studentima opšte mesto. Nije više važno šta je osoba želela da kaže ili kako bi razuman slušalac to protumačio, već se jedino računa da li se neko osetio uvređenim zbog izrečenog. Ako jeste, govornik je počinio “mikroagresiju” a sasvim subjektivna reakcija uvređene strane legitiman je razlog da se uputi žalba dekanu ili timu za “reagovanje na predrasude.” Posledica toga je da se i studenti i profesori danas osećaju kao da hodaju po jajima. To ometa slobodnu misao i otvoreno iskazivanje mišljenja – kjučne elemente visokog obrazovanja.

Znajući kako je na univerzitetima, šta tek reći o deci koja su još u školama, a koju neprestano podsećaju da mogu rečima slučajno povrediti druge? Kad današnji osmogodišnjaci postanu osamnaestogodišnjaci koji kreću na koledž, hoće li slobodu govora uopšte smatrati vrednom zaštite?

Roditelji, nastavnici i profesori govore o sve većoj krhkosti koju uočavaju. Teško je a ne zaključiti da su prezaštićivanje dece i hipersenzitivizacija studenata dve strane istog novčića. Preterano se trudeći da zaštitimo svoju decu, činimo ih previše zaštićenim od uspeha.

1 2 3 4 Sledeća strana