Lomljiva generacija

Pokušavajući decu da zaštiti od svih opasnosti, prepreka, povređenih osećanja i strahova, naša kultura oduzela im je mogućnost da postanu uspešne odrasle osobe.

Deca na povocu

Ako imate preko 40 godina, verovatno ste imali puno slobodnog vremena kao dete – posle škole, vikendima, preko leta. Sad biste verovatno mogli satima da pričate o tome kako ste se igrali u šumi ili vozili bicikl do mraka.

Današnja deca odgajaju se poput teladi. Samo 13% njih pešači do škole. Ona koja putuju autobusom čekaju na stanici u društvu roditelja koji im izigravaju telohranitelje. Na Rod Ajlandu razmatran je zakon po kom bi bilo zabranjeno pustiti dete da izađe iz autobusa po povratku iz škole ako ga ne čeka odrasla osoba koja će ga dopratiti kući, i to bi se odnosilo na đake do sedmog razreda.

Na letnjim kampovima, mladi ne samo da moraju uvek da budu u društvu drugara, čak i kad idu u wc, već danas neki zahtevaju i da uvek imaju dva pratioca – ako dođe do povrede, jedan će otrčati po pomoć a drugi ostati sa povređenim. Odlazak do klozeta postade poduhvat ravan usponu na Kilimandžaro.

Posle škole deca se više ne vraćaju sa ključem oko vrata niti tumaraju po komšiluku. Umesto toga, zaključana su na organizovanim, nadgledanim aktivnostima. Sport za mlade danas je biznis sa obrtom od 15 milijardi dolara i rastom od 55% od 2010. godine. Čak i trećaci su članovi klubova sa kojima putuju, što znači da roditelji takođe provode puno vremena u kolima. Ili su na privatnim časovima. Ili u muzičkoj školi. Ili, ako ništa drugo, sede u svojim sobama i vise na internetu.

Čak i da žele svoju decu da pošalju napolje i poruče im da se ne vraćaju do večere, to više nije tako lako kao nekad. Često neće biti druge dece sa kojom bi se igrali. Na roditelje koji veruju da je za mlade dobro da trknu po hleb ili igraju lopte na ulici obeshrabrujuće utiču razni dušebrižnici, policajci i socijalni radnici koji “nenadziranost” poistovećuju sa “zanemarivanjem i ugrožavanjem”.

Možda se sećate priče o porodici iz Merilenda koja je dva put prošla istragu zbog toga što su svoje dvoje dece od deset i šest godina pustila da se sama vrate kući iz parka. Ili mame iz Južne Karoline koja je završila u zatvoru jer je svoju devetogodišnjakinju poslala na igralište dok je ona radila u Mekdonaldsu. Ili osmogodišnjeg dečaka iz Ohaja koji je umesto u školski autobus ušao u prodavnicu, a njegov otac uhapšen pod optužbom za ugrožavanje deteta.

Sve su ovo primeri novog svetonazora: stava da su deca u opasnosti uvek kada bilo šta rade sama. Ali taj stav je pogrešan. Stopa kriminala u Americi spustila se do nivoa iz 1963. godine, što znači da je većina današnjih roditelja odrastala u daleko opasnijem okruženju. I to nije zato što danas bdimo nad decom – svi nasilni zločini su u opadanju, uključujući i one gde su žrtve odrasli.

Opasne stvari

I svejedno se ne osećamo sigurnijim. Studija iz 2010. pokazala je da je “kidnapovanje” najveći roditeljski strah, iako je daleko opasnije po dete da bude putnik u automobilu. Tokom 2011. godine jedanaestoro dece je kindapovano i ubijeno, dok je 1.140 njih nastradalo u vozilima. U knjizi “Bolji anđeli naše prirode” iz 2011. godine, psiholog Stiven Pinker piše kako je život u većini država danas bezbedniji nego ikada ranije u ljudskoj istoriji, ali mediji paranoju neprestano podižu na viši nivo. Zbog toga je svaki nostalgični potez roditelja dvostruko rizičan: s jedne strane čeka ih strah od kindapera, a s druge – od Službe za zaštitu dece.

Ponekad deluje kao da naša kultura izmišlja opasnosti niotkuda, samo da bismo imali o čemu da brinemo. Tako je jedna biblioteka u Koloradu nedavno zabranila ulaz svima mlađim od 12 godina bez pratnje odraslih, zato što “deca mogu da nalete na opasnosti poput stepenica, liftova, vrata, nameštaja, električnih uređaja ili drugih posetilaca biblioteke.” O da, deca i bibliotečki nameštaj – poznata smrtonosna kombinacija.

Ponekad deluje kao da naša kultura izmišlja opasnosti niotkuda, samo da bismo imali o čemu da brinemo.

Biblioteka je srećom povukla ovaj propis, verovatno zbog nemilosrdnog ismevanja u medijima. Ali razum ne pobeđuje uvek. U jednoj školi u istom gradu deca su dobila listu stvari koje ne smeju da donesu na naučni sajam. Na listi su nabrojane “hemikalije”, “zasađene biljke” i “organizmi (živi ili mrtvi)”. A onda se čudimo zašto američka deca tako loše prolaze na međunarodnim testiranjima.

Možda je najbolji primer toga koliko smo neverovatno preplašeni – grad Ričland u Vašingtonu, koji je uklonio sve ljuljaške iz školskih dvorišta. Znajući da smo kao vrsta “sišli sa drveta”, možemo pretpostaviti da je naša ljubav prema ljuljanju starija od čoveka samog. Ali “ljuljaške su najopasniji deo opreme na igralištima,” kaže predstavnik lokalne vlasti.

Možda mislite da je vaš grad pošteđen ovakvog preterivanja, ali gde je nestala vrteška iz vašeg parkića, gde su klackalice? Komisija za bezbednost potrošača čak upozorava na opasnosti poput kamenja ili panjeva, o koje se može saplesti.

Problem je u tome što deca uče kroz iskustva. Samo ako se sapleteš o panj naučićeš da gledaš gde ideš. Stara je izreka: Pripremi dete za put, ne put za svoje dete. Mi činimo suprotno.

Ironija je u tome što je zapravo opasno ne hodati, ne voziti bicikl ili ne preskakati panjeve. Istraživanje sprovedeno ovog leta otkrilo je da su devetnaestogodišnjaci jednako aktivni kao 65-godišnjaci. Vojska već ima problem što regruti ne znaju da skaču ili naprave kolut.

Međutim, posledice čuvanja dece od rizika nisu samo fizičke, već i psihičke.

Prethodna strana 1 2 3 4 Sledeća strana

Podeli tekst: