Lomljiva generacija

Pokušavajući decu da zaštiti od svih opasnosti, prepreka, povređenih osećanja i strahova, naša kultura oduzela im je mogućnost da postanu uspešne odrasle osobe.

O trofejima i traumama

Pre nekoliko godina, penzionisani profesor psihologije na Bostonskom univerzitetu, Piter Grej, pozvan je na konferenciju jednog velikog univerziteta posvećenu “sve većoj osetljivosti studenata”. Organizator je rekao da se broj hitnih poziva savetovalištu udvostručio za poslednjih pet godina. Štaviše, studenti su tražili pomoć oko svakodnevnih problema poput svađe sa cimerom. Dva studenta su zvala jer su našli miša u sobi. Pozvali su i policiju, koja je postavila mišolovku. Osetljivost oko ocena ne treba ni pominjati. Za neke studente, devetka je kraj sveta (kao i za neke roditelje).

Slobodna igra malo toga ima zajedničkog sa slobodnom igrom koju danas dozvoljavamo deci. To su organizovane aktivnosti koje vode odrasli. Deca mogu da se slobodno igraju samo kada roditelji nisu prisutni. Igra je vežbanje življenja.

Porast broja poziva delom može biti pripisan činjenici da se danas osećamo mnogo slobodnijim da priznamo mentalne probleme i da više nismo žigosani zbog njih, što je nesumnjivo dobro. Ali to takođe može značiti, smatra Grej, da više nije nimalo sramota ni biti nesposoban za život i “odraslost”. A to je već problem.

Da li je ovo ishod kulture koja nagrađuje učestvovanje? Lako je ismevati kulturu koja uči decu da očekuju aplauz za sve što urade. Ali mnogo više zabrinjava mogućnost da su ti trofeji za učestvovanje učinili da deca ne mogu da podnesu činjenicu da nisu najbolja u nečemu.

Kada svom detetu ne dajete da se penje na drvo jer se bojite da će pasti, oduzimate mu jedno od klasičnih detinjih iskustava. Ali kad ga prezaštićujete emocionalno, oduzimate mu nešto drugo. “Odgajili smo generaciju mladih ljudi kojima nije data prilika da… iskuse neuspeh i shvate da ga mogu prevazići,” kaže Grej. Kada je sin Lenor Skenazi završio na osmom mestu (od devet) u kluglanju na letnjem kampu, dobio je trofej za osmo mesto. Naravoučenije je jasno: Smatramo da nisi u stanju da podneseš negativne emocije zbog činjenice da si završio pretposlednji.

Svakako, prirodno je što želimo da su nam deca srećna. Ali pravi put do sreće nije još više pohvala; ona se postiže razvijanjem emocionalne otpornosti. Poneseni našom manijom za fizikom sigurnošću udruženom sa našom sklonošću da pričamo o “emocionalnoj sigurnosti,” sistematski smo našu decu uskratili za hiljade izazovnih – i ponekad uznemirujućih – iskustava koja su im bila potrebna da bi stekla tu otpornost. Pokušavajući da ih zaštitimo, oduzeli smo im najbolji trening otpornosti koji postoji: slobodnu igru.

Igra je glavna

Svi sisari se igraju. Igra je prirodni nagon. Nilski konji prave kolutove u vodi. Psi donose štapove. Gazele trče okolo kao da se igraju šugice.

Zašto bi to radili? Tako troše dragocene kalorije i izlažu se grabljivicama. Zar ne bi bilo bolje da se primire pored mama gazela, otkrivajući svet gledanjem školskog programa?

Razlog mora biti taj što je igra dugoročno mnogo važnija za njihov opstanak od puke bezbedbosti. Piter Grej posvetio je veći deo svog naučnog rada slobodnoj igri i njegovo mišljenje je da današnja dečija igra ima malo toga zajedničkog sa slobodnom igrom. U organizovanim aktivnostima poput male fudbalske lige, odrasli vode. Deca mogu da se slobodno igraju samo kada roditelji nisu prisutni. Igra je vežbanje življenja.

U slobodnoj igri deca su izmešanih uzrasta i sama odlučuju šta i kako će raditi. To je prava timska saradnja. Manja deca očajnički žele da budu kao veća, pa umesto da cmizdre kad ne uspeju da postignu go, upinju se iz petnih žila da ostanu čvrsta. Tako se uče zrelosti.

Starija deca, s druge strane, nežnija su kada bacaju loptu mlađoj. Tako se uče empatiji. A ako neko vikne “Hajde da igramo samo jednom nogom” – što je nešto što ne mogu da rade u fudbalskoj ligi, sa takmičenjima (i trofejima!) – otkriće šta znači smisliti i isprobati nove načine na koji se stvari mogu raditi. Rečnikom Silikonske doline, oni uvode i testiraju “novi poslovni model”. Takođe, tako uče da i oni, a ne samo odrasli, mogu zajednički da menjaju pravila kako bi ih upodobili svojim potrebama. To se zove učesnička demokratija.

Što je najbolje, bez mešanja odraslih, deca moraju sve probleme da reše sama – koju igru će igrati, kako da oba tima budu jednakih snaga… A kada dođe do rasprave, sama moraju da nađu izlaz. To je veština koju nije lako naučiti, ali ih motiviše jaka želja da nastave sa igrom. Da se zabava ne bi prekinula, pronaći će način. Tako uče da mogu međusobno da se ne slažu, čak i da se sukobe, ali da na kraju treba da preći preko nesuglasica i nastaviti.

A upravo ovih veština najednom nedostaje na univerzitetskim kampusima.

“Slobodna igra je način na koji deca uče da sklapaju prijateljsva, prevazilaze svoje strahove, rešavaju svoje probleme i uopšte preuzimaju kontrolu nad svojim životima,” piše Grej u svojoj knjizi “Slobodni da uče” iz 2013. godine. “Nema toga što možemo da uradimo, tih igračaka koje možemo kupiti niti “kvalitetnog vremena” i posebnih kurseva koje možemo pružiti deci, a što može nadoknaditi slobodu koju im oduzimamo. Stvari koje deca uče kroz sopstvene poduhvate u slobodnoj igri, ne mogu se naučiti na druge načine.”

Neorganizovano, nenadzirano vreme za igru jedna je od najvažnijih stvari koju moramo vratiti deci ako želimo da budu jaka, srećna i otporna.

Prethodna strana 1 2 3 4 Sledeća strana

Podeli tekst: