„Ma, bre, idem u tu školu već pola života!“ ili zašto deca ne vole školu?

Marko (11) ne voli da ide u školu. Jednom prilikom, prilično iznerviran, rekao mi je:

– Ma, bre, idem u tu školu već pola života!

U prvom razredu, škola decu podseća na period igranja u vrtiću i zato većina dece voli školu. Ali procenat dece koja vole školu smanjuje se iz razreda u razred. Već od trećeg razreda svega 50% dece se izjašnjava da voli da ide u školu, dok u petom razredu ovakvo dete predstavlja više izuzetak nego pravilo. Zašto je to tako?

Zašto deca ne vole školu:

Zapostavlja se prirodno učenje.

Đorđe (5):

– Škola je nešto mnogo ozbiljno.

Tokom prvih sedam godina života, dete je u procesu prirodnog učenja. Ono usvaja nova znanja kroz igru, a ovo učenje je bez prisile, spontano, podržavajuće. Kada pode u školu, igra kakvu je dete do tada poznavalo menja se i postepeno gubi. Za razliku od učenja kroz igru, škola zahteva učenje samo po sebi. Detetu niko ne objasni zašto su neke oblasti važne, ni sa kojim ciljem treba da ih savlada. Tako, ono s vremenom stiče utisak da je školsko učenje bez svrhe i da je jedino važno dobiti što bolju ocenu.

Školski programi

Jovana (11):

U knjizi piše da se svemir širi. Je l’ to tačno? Ali gde se širi?

Takođe, Jovana je naučila u školi da je planeta Zemlja u obliku lopte i da se stalno obrće oko svoje ose. Onda je u knjizi prikazana mapa sveta, ispod koje je pisalo da je kontinent Evropa u centru te mape, odnosno Zemlje. Njeno pitanje bilo je više nego logično:

– Ako je Zemlja lopta, pa se još stalno vrti, kako bilo koji kontinent može biti u centru?

Tvorci školskog programa i autori udžbenika insistiraju na tome da su oni pravljeni za „prosečno dete određenog uzrasta“. Ali ja strepim da nijedno dete nije bilo prosečno dok nije pošlo u školu.

Nefer odnos učenik-nastavnik

Nastavnik sme da zakasni na čas, dete ne sme. Nastavnik sme da viče na dete, ali dete ne sme na njega. Nastavnik detetu govori ,,ti“, dete njemu ,,vi“. Nastavnik svojim stavom, ponašanjem a ponekad i otvoreno, to jest verbalno, poručuje: ja znam, ti ne znaš“. Autoritet nastavnika mora da postoji, ali je pitanje da li se ovaj autoritet stiče i zaslužuje ili očekujemo da se podrazumeva sam po sebi.

Andrea (8) od prvog dana škole priča kako joj se ne sviđa njena učiteljica i ne propušta priliku da svoju okolinu na to podseti, na najrazličitije načine. Na primer:

– Mi smo porodica glista. Baka je glistonica. Deda je gliston, mama je glista, tata je glistonko, ja sam glišče… Učiteljica kaže da smo mi svi velika porodica, ali ja nju nikada ne bih htela u mojoj porodici.

– A u tvojoj porodici glista, kako bi se zvala učiteljica?

– Glisterda.

Koncepcija školskog dana

Posle 45 minuta matematike i 5 minuta pauze da li biste vi imali interesovanja za 45 minuta biologije? Školski sistem jedne zemlje olakšava ili otežava učenje, u zavisnosti od toga koliko prati interesovanja dece i koji je cilj tog sistema.

Marijana (8):

Mali odmor služi da se malo odmoriš, a veliki da se malo više odmoriš.

– Je li dovoljno veliki taj veliki odmor?

– Najviše je dovoljno kad odem kući.

U nekim drugim zemljama, uz brojne druge promene u odnosu na naše školstvo, zastupljena je tzv. blok nastava, gde deca nekoliko sati uče jedan predmet. Primećeno je da u takvom sistemu rada deca pokazuju manji otpor, a nastavne predmete lakše usvajaju, bolje pamte i više vole. Nadajmo se da će sve više blok nastave biti i u našim školama.

Kosta (6) mi je to lepo objasnio:

– Škola služi samo da se završi.

– A posle škole, šta će da bude?

– Ništa, posle si slobodan čovek.

Odlomak iz knjige „Kako se čitaju deca“ Jelene Holcer (Laguna 2021)

Izvor: Detinjarije.com