Majčinstvo u 20/30/40-im: Aleksandra Ilijevski

Aleksandra Ilijevski je ekonomista i preduzetnica. Kao mama jedanaestogodišnjeg Matije i osmogodišnje Kaline, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu,

O meni

Zovem se Aleksandra Ilijevski (44 godine), majka sam dvoje dece, Matije (11 godina) i Kaline (8 godina). Magistar sam ekonomije i do pre tri godine sam radila u jednoj od naših banaka. Kako sam se upetljala sa gomilom obaveza koje život nosi i manjim zdravstvenim problemima, kada je Matija završio prvi razred, dala sam otkaz u banci, rešila da se osamostalim, pronađem više slobodnog vremena za sebe i svoju decu, tako da danas imam jednu malu firmu koja se bavi trgovinom.

Redovne aktivnosti su mi usmerene i na rukovođenje Beogradskim skijaškim klubom, a stignem i da odigram po koju probu folklora, kao veteran, KUD-a Dimitrije Tucović.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Prvo dete sam rodila u svojoj 33. godini. Nije sve krenulo baš onako kako sam ja to zamišljala. Matija je rođen sa velikim stepenom hipotonije (obe ocene po rođenju su bile 6), tako da smo se sa nepunih mesec dana uključili na intenzivne terapije u okviru Specijalne bolnice za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju, fizikalnu medicinu i rehabilitaciju. Bilo mi je jako teško da gledam svoje dete, tako malo, kako vrišti, dok terapeuti rade sa njim. Svakako smo uporno odlazili na svakodnevne terapije. Bilo je problema i sa dojenjem, jer beba nije imala snage da povuče mleko. Izmlazala sam se na svaka 3 sata i onoliko koliko je bilo, 20ml po obroku, davala sam mu uz dohranu čitavih šest meseci (bila sam uporna, iako je to bila veoma mala količina mleka). Kada je Matija imao 4 meseca, predložila sam doktorki koja ga je vodila u Bolnici, da ga vodim na more. Doktorka je bila skeptična i rekla mi je da to činim na svoju odgovornost. Ja sam iskreno verovala i sledila moju ideju da će mom detetu biti bolje ukoliko ga izmestim sa bolničkih terapija i pružim mu šansu da se iskuša kao plivač na moru. Tako je i bilo, Matija je kraj oktobra i početak novemnbra te, 2007. godine proveo na svom prvom “letovanju” na Kipru, kupajući se više puta svakodnevno u ne baš tako toploj vodi u to doba godine. Moj muž (inače, po zvanju lekar, vaskularni hirurg) mi je par puta rekao kako ne može da gleda kako bacam bebu u tako hladnu vodu. Posle tri nedelje smo se vratili kući u veoma dobroj kondiciji i nastavili sa terapijama u bolnici. Matija je odlično napredovao, prohodao je sa 14 meseci na zaprepašćenje kompletnog osoblja Bolnice. Doktorka mi je tada rekla da je mislila da od njega nikada ništa neće biti i da će ostati nepokretan. Možete li da zamislite roditelja u toj situaciji!? Danas sa ponosom uživam u odrastanju mog sina, koji ne samo da nije ostao nepokretan, već se profesionalno bavi skijanjem.

Drugo dete, Kalinu, rodila sam tri godine kasnije. Čitavu trudnoću sam preležala uz hormonsku terapiju. Kada se Kalina rodila, u porodilištu dve noći nisam oka sklopila od euforije što sam dobila zdravu ćerku. Njen bebeći period nisam osetila, čini mi se kao da se rodila velika. Dojila sam je na svaki njen zahtev. Nisam se obazirala na savete da beba mora da se uobroči i rasli smo bez plača, grčeva, problema sa nicanjem zubića. Kalina je rođena sa izuzetnim karakterom. Od najranijih dana je znala šta želi, a šta ne. Kada joj je bilo četiri i po meseca, nestalo mi je mleka. Po savetu babice, pokušavala sam da je nahranim prvom ispasiranom šargarepom, da joj dam dohranu – ma nije bilo šanse. Sve je odbijala. Ćak je i babica Ljilja došla da je nahrani, govoreći mi kako ja to ne znam, i nije uspela. Moja Kaksi je “dojila na prazno” 10 dana. Sva se izdužila kao glista od gladi. Uspela je, posle deset dana mi se vratilo mleko i Kalina je nastavila da doji punih dvadeset meseci.

Pored svih problema kroz koje smo se laktalili u prvim godinama majčinstva, uživala sam sa decom i trudila se da svaki slobodan trenutak provedemo negde u prirodi. Moja deca su spavala na terasi i na – 10, nisam bila od onih roditelja koji strahuju da će se dete razboleti ako napolju duva vetar, pada kiša ili je sve pod snegom i ledom.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Svako životno doba donosi nešto posebno, svakako mislim da je lakše i deci i roditeljima ukoliko ih dobiju u ranijoj dobi. Mlađi roditelji imaju više energije i manje životnog iskustva, ne lupaju glavu oko svake sitnice, jer ni sami nisu svesni nekih eventulalnih opasnosti koje vrebaju dete, te i deca imaju bezbrižnije detinjstvo.

Međutim, mišljenja sam da deca koja imaju starije roditelje, veoma brzo sazrevaju. Verovatno je to posledica razgovora sa povećim koferom iskustva među roditeljima, koje deca htela, ne htela – slušaju, prate i prerastaju.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Duhovitih situacija je bilo pregršt, ali najupečatljivija mi je situacija kada sa prvim detetom, koje je u to vreme imalo nepunih pet meseci, negde krajem oktobra šetam po plaži oko 6 ujutro, a dete – bebu sam komplet namazala kremom sa zaštitnim faktorom, obukla ga tako da ni zračak sunca ne može da ga dohvati, stavila u kengura i otvorila suncobran za kolica iznad njega. Što je sigurno, sigurno je, beba ne sme da izgori!

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Pravo vreme za decu ne postoji. Svaka žena oseti ili ne oseti potrebu za majčinstvom pre ili kasnije u svom životu. Kada god da se to dogodi, bilo da su to 20/30 ili 40-te, žena treba da sledi svoje instinkte. Svakako, moj savet je: “Buduće mame, nemojte čekati da napravite karijeru, rešite stambeno pitanje itd, rađajte decu kada poželite! Ne mora sve da bude isplanirano i savršeno da bi se deca rađala!”

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Odnos roditelja i deteta pre svega mora biti obostrani otvoreni put iskrene komunikacije, ljubavi i razumevanja.

Mislim da je najvažnije da roditelji ne sputavaju i ne ograničavaju dete u onome u čemu je dobro, i ne forsiraju neke stvari kod deteta koje mu ne polaze baš za rukom. Jako mi je teško da priznam, da sam i ja jedna od onih mama koje bi potajno želele da joj deca budu onakva kakva sam ja zacrtala da treba da budu, međutim, teram se da shvatim da deca nisu roboti i da deca ne treba da budu naša projekcija ili naše neostvarene želje, već da je svako dete individua za sebe i treba da bude onakvo sa kakvim je karakterom i predispozicijama za život rođeno, a dete će mu uzvratiti tako što će biti najbolje u onome u čemu se prepoznaje.

Ukratko, nemojte terati dete da se bavi fudbalom, ukoliko ono to ne želi i podržite ga da šeta i bere cveće po livadi ukoliko to želi, iako biste želeli da vam se dete bavi fudbalom!

Ovo me niste pitali

Mnogo toga bi još moglo da se kaže. Svakako, mislim da je najvažnije što bih ovde iznela savet da bi svako dete trebalo da ima brata ili sestru. Često čujem kako neki roditelji kažu da nemaju uslova za drugo dete i uvek se rastužim. Deca lakše odrastaju kada pored sebe imaju barem još jednog člana porodice sebi sličnog. Lakše ih je naučiti da se raduju uspesima onog drugog, da dele emocije, da ne budu sebični.

A kao drugo, ne manje važno od prvog, bih poručila svim sadašnjim i budućim roditeljima da ne prezaštićuju svoju decu. Dragi roditelji, dete treba samo da se bori u svom okruženju, niste mu potrebni vi da ga štitite od njegovih vršnjaka, od životnih situacija. Naša roditeljska uloga je da podržimo dete da u nečemu uspe, a ne da mi umesto njega to obavimo. Dozvolite detetu da ide svojim putem!