Majčinstvo u 20/30/40-im: Ana Dragović Drljević

Ana Dragović Drljević bavila se novinarstvom i PR-om, a odnedavno je i autorka knjige za decu. Kao mama jedne Neve, za Detinjarije govori o svom roditeljstvom iskustvu.

Predstavite sebe, svoje trenutne aktivnosti i planove

Kad smo kod predstavljanja… Odlučila sam da na svoje dodam suprugovo prezime i odmah uvidela „horor“ te kombinacije – niko ne razume iz prve i traži da ponovim svoje prezime broj jedan i broj dva – tako je bilo u porodilištu, tako je i dan danas na bilo kom pregledu ili u zvaničnim institucijama gde se traži puno ime i prezime – Ana Dragović Drljević (za razliku od Dragojević, Duljević… kako ljudima zazvuči). Zvuči i pomalo rogobatno i strogo, ali to sam ja, u stvari jedna nežna duša 😉

Po završetku Fakulteta političkih nauka bavila sam se novinarstvom i uvek su mi od faktografije bliže srcu bile magazinske teme, fenomeni koje sam mogla da obrađujem naširoko i nadugačko i pletem neku svoju nit priče. Već dugo sam izvan ove profesije, ali mi je to iskustvo bilo dragoceno za kasnije poslove i poduhvate.

Danas gotovo svi znaju šta je stand up komedija, ali ranije nije bilo tako i drago mi je što sam, na poziciji pr-a i urednice sajta, bila deo ekipe koja je pre desetak godina radila na popularizaciji ovog pravca komedije kod nas.

Meni je život nezamisliv bez humora i veštine da sagledaš životne situacije i svoja iskustva iz drugačijeg ugla, nasmeješ se SEBI u brk, ali bukvalno, i osokoliš da nastaviš dalje, uprkos izazovima.

U današnje vreme dobar deo izazova skopčan je sa stresom, prebrzim tempom života i, posledično, sa zdravstvenim problemima. I sama sam iskusila šta znači kad trošiš sebe čak i kad lampica blinka crveno i koliko je važno da poneguješ telo koje ti daje znake upozorenja. Neka korisna saznanja koja sam na tom truckavom putu usvojila našla su se u knjizi „Mešovita hrana“ čija sam koautorka, uz Radu Milošević, a koja istražuje zdraviji pristup ishrani i načine prilagođavanja tradicionalne kuhinje i lečenja savremenom životu.

Od kad se rodila moja ćerka Neva, fokus se pomerio na čitanje priča za decu, mnooogo čitanja i uživanja u svetovima iz mašte, o čemu svedoče dupke pune police naše biblioteke, a kad kažem biblioteka mislim na svaki kutak gde možemo da zadenemo novu knjigu. Glumimo uloge, usklikujemo i šapućemo, mrštimo se i kezimo, ali i iz sve snage saosećamo sa zanimljivim likovima i skoro uvek smišljamo nove verzije priče.

Da ste me pitali pre dve godine da li bih se usudila da i sama pišem za decu, odgovorila bih – nema šanse! Ipak jesam, a kao i obično bila je potrebna slučajnost da me pogura da osvestim nešto što je izgleda sve vreme čučalo u meni. Reč je o slikovnici Kako je Veka veštica zavolela bajke, koju je nedavno objavio Kreativni centar, a za koju sam ideju dobila dok je moja ćerka s nestrpljenjem čekala da baka stigne s drugog kraja grada kod nas. Da nekako prekratimo vreme, smislila sam objašnjenje za bakino kašnjenje i umesto dosadne saobraćajne gužve u našu priču je uletela naizgled opaka veštica Veka koja nikako ne voli kada se deci čitaju bajke!

Pored objavljenih priča i tekstova, moj online teren za raspisivanje na razne teme je blog aninecake.com, prvenstveno zamišljen kao mesto na kome beležim cake i trikove iz svakodnevnog života i roditeljstva do kojih sam sama došla i rado im se vraćam. Vremenom, blogu sam dodala i moje kratke priče i preporuke za čitanje: Nisam pisac

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Snalaženje je proces, sad shvatam. Trudiš se, u jednom trenutku ti se učini da si totalno ovladala situacijom i snašla se, onda nastupi nova faza bebinog razvoja ili neka situacija, opet se pogubiš i sastavljaš i tako unedogled. S jednom bitnom konstantnom – ogromnom ljubavlju prema biću koje raste i razvija pred tvojim očima i koje ti daje snagu da istraješ.

Meni je rođenje deteta, pored velike radosti, donelo i veliko otrežnjenje. Pre toga sam stekla naviku da guram pod tepih sve što mi smeta: nepoželjne emocije, pogrešna uverenja, strahove… Kad je stigao bebac, sve je izašlo na površinu i nateralo me da se pokrenem i menjam. Shvatila sam da ako želim da budem oslonac svom detetu, moram da prvo postanem oslonac sebi samoj.

Rodila sam Nevu u 35-oj godini, što beše pre više od pet godina, i mogu da kažem da sam danas zahvajući tome drugačija osoba, ali ne bih bila nova Ja, da nisam pružila ruku onoj staroj, zagrlila je i šapnula: ajmo sad malo drugačije.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Mislim da bi na ovo pitanje najverodostojnije odgovorila mama koja je rađala i u 20-im i 30-im i 40-im, jer može da sagleda sopstveno iskustvo u svakom od tih perioda. Mada, i to je potpuno subjektivno viđenje i zavisi od osobe do osobe i od okolnosti u kojima se zatekneš kada beba dođe na svet.

Najčešće se kao minus roditeljstva u kasnijim godinama navodi nedostatak energije, a ona nam je preko potrebna posebno u prvoj godini detetovog života, kad ima malo spavanja, a mnogo posla i sekiracije oko toga da li je beba jela, dobro spavala, napredovala.

Stoji da nam fali snage, poleta i bezbrižnosti iz mlađih dana, ali suprug i ja smo to nadomestili podrškom koju smo našli jedno u drugom. Po izlasku iz porodilišta bila sam zaista kao zombi, anemična i isrcrpljena od epiziotomije na kraju porođaja, i tih prvih petnaestak dana moj muž i mama su radili sve – od kupanja bebe, preko prepovijanja do uspavljivanja. Ja sam spavala i dojila Nevu i čekala trenutak da smognem snagu da se uključim u sve.

Ne znam kako je bilo pre deset ili dvadeset godina, ali čini mi se da su danas očevi u većoj meri uključeni u odgajanje, pre svega u brigu o detetu od prvih dana. I taj trend je u porastu. Što je najbolje, mnogi od očeva, uključujući i mog muža, smatraju da je to potpuno normalno i uživaju u roditeljskoj ulozi. Ta podrška i razumevanje mnogo znači u svakom dobu, a posebno kad odlučiš da rodiš u četvrtoj deceniji života.

Kako bi bilo da sam postala majka u dvadesetim nikada neću znati, ali mi je sad jasno da roditeljstvo ne mora ni tada da bude prepreka za ostale segmente života – karijeru ili društvene aktivnosti. Kad dobiješ dete shvatiš koliko kapaciteta i snage imaš da izguraš sve. U dvadesetim je tri noći nespavanja pred ispit umelo da me slomi, a sada bih mesecima izgurala sa šačicom sna, da navedem najprostiji primer.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Na početku majčinstva bila sam prava „biserka“, što bi moja majka rekla. Sve mi je bilo novo i nepoznato, nisam se prethodno uputila i otud moji biseri, da ne kažem blamaže. Odrastala sam kao jedino dete u porodici i nisam imala ni najmanju predstavu kako izgleda život deteta od prvog dana. Meni su u sećanju ostala tetkina deca, moja mlađa braća i sestre od dve godine i naviše, kako trče, pričaju i smeju se.

A došla sam iz porodilišta kući sa mrvicom od 2600 grama, koja je zbog žutice bila neubičajeno mirna prvih dana, gotovo da nije zaplakala. Mislila sam da je to normalno. Posle dva dana došla je patronažna sestra, pregledala bebu, odgovorila na pitanja koja smo imali i otišla. Nedugo zatim Neva kreće da plače po prvi put, zacenjuje se, ne znam šta da radim i u panici zovem telefonom patronažnu sestru i pitam: „Šta da radim? Dete plače!“

„Znate, majko, bebe plaču, često!“ – odgovorila je patronažna sestra i dala mi nekoliko saveta kako da umirim bebu.

Učila sam kako da prepoznam šta znači bebin plač, da li je gladna, sanjiva ili treba da se presvuče i od tad učenje ne prestaje. Mnogo toga čovek nauči o sebi kroz odnos sa detetom, a taj odnos nikada nije samo stvar pridržavanja uputstava i saveta (mada su oni uvek dobro došli od ljudi u čije rasuđivanje i znanje imate poverenja), uvek je duboko intuitivna stvar – osluškivanje i povezivanje dve individue, jer i beba je svoj čovek, od kad izađe iz maminog stomaka.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Prva stvar je da nikada ne bih nikoga savetovala kada je pravo vreme da rodi. Što ne znači da neću rado da podelim sa nekim svoje iskustvo i mišljenje šta su važni preduslovi, ako me neko pita.

Iako sam želela dete sa čovekom koga volim, dugo sam oklevala da zatrudnim jer sam mislila da nisam spremna u zdravstvenom smislu. Imala sam ozbiljnu virusnu infekciju koja je oštetila moje zdravlje negde pred 30. rođendan, te iako sam potpuno ozdravila, ostala je skepsa da li sam sposobna za majčinstvo. Razgovor za partnerom me je ohrabrio, njegova vera u mene i nas je doprinela da prelomim i da ne odgađam večno nešto što se ispostavilo da će biti najbolja stvar u mom životu.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Naučilo me je da se manem predstava o tome da sve kockice moraju da se slože da bih nešto uradila, da prestanem da se upunjem da promenim spoljne okolnosti i da imam apsolutnu kontrolu. Život sa detetom je srušio ova pogrešna uverenja, nekad je bilo bolno, ali je bilo lekovito.

Kad sam Nevu odvela prvi put kod njene dugogodišnje pedijatrice, rekla mi je da se vidi da moje dete intenzivno upija svet oko sebe, da joj ništa neće promaći, a posebno ne naša raspoloženja i reakcije. Posle pregleda sam frknula i pomislila, otkud ona može da prepozna sve to kod bebe od mesec dana. Ali zaista je bilo tako, pronicljivost i empatija su se kod mog deteta iskazali veoma rano. I upravo te njene osobine su nam pomogle u roditeljskoj ulozi. Od najmlađih dana pričam sa njom, objašnjavam svoje i tuđe dobre i loše postupke, sigurno pravim greške i impulsivno nekad reagujem, ali umem i da joj se izvinim. Ohrabrujemo je da nam priča, da nas pita, da iznese svoje mišljenje.

Za dobar odnos sa detetom najvažniji su, po mom mišljenju, ljubav i uvažavanje. Da dete ni u jednom trenutku ne bude u dilemi da li je voljeno i da se komunikacija ne zasniva na naredbama, nagradama i kaznama.

Granice moraju da postoje jer dete još uvek nije sposobno da samostalno donosi sve odluke, ali je, kao što sam već napisala, od najmanjih dana svoj čovek, individua koja ima svoje snove, svoje želje i nadanja. Treba to da poštujemo.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Neva je rođena sa refluksom (stanje u kome se sadžaj iz želuca vraća u jednjak), pa je umesto bljuckanja jedno vreme izbacivala svo popijeno mleko – i to u vodoskoku! Bili smo veoma uplašeni zbog toga, ali je pregledom utvrđeno da operacija nije potrebna i da će vremenom „klapna“ između želuca i jednjaka da ojača. Svejedno, pedijatrica nam je objasnila da kod dece sa ovim problemom otežano varenje potraje i do pete godine. Veoma smo se trudili da biramo prirodno gajene namirnice, da uvodimo čvrstu hranu postepeno i da izbegavamo bilo šta što može da oteža varenje, ali ipak Neva je često i sa tri i četiri godine posle obroka podrigivala kao da je pojela „masno ćebe“.

S druge strane, od najmlađih dana imala je odličan apetit i rado usvojila i zadržala zdrave navike u ishrani: obožava podjednako povrće, voće i meso. Kad je pitam šta će za doručak često sama traži proso, ali da bi deca zavolela ove žitarice – morate im ih i ponuditi.

Za mene je ključno u ishrani, što smo uveli još kad je Neva bila mala da joj se ne bi opteretio stomak, da nema grickanja između obroka. Slatkiš može, ali u vreme užine, grisini mogu ali takođe kad im je vreme jer bi inače potpuno pokvarili apetit za glavne i stvarno važne obroke. Za ovo pravilo sam morala da disciplinujem prvo nas odrasle, pa tek onda da objasnim detetu, jer mislim da drugačije ne bi bilo fer. A tako smo i mi navikli da se zdravije hranimo i da ne „dramimo“ oko toga😉

Ovo me niste pitali

Kad sam bila mala najviše me pogađalo kad se požalim na nešto starijima, a oni mi kažu: “to je ništa u odnosu šta te čeka”. Šta to uopšte znači? Deca ne treba da guše svoja osećanja, bilo lepa ili ružna. Sve njihove borbe i nedoumice značajne za njihov uzrast, a svaka pređena prepreka – podvig i mislim da je važno da detetu i verbalno i kroz postupke iskažemo podršku.

Nemoguće je da vam uvek bude prijatno i potaman, i to treba otvoreno reći detetu, ali je moguće je da utičemo da lepih trenutaka u našem životu bude više. A da bi nam bilo lepo, ne smemo ni sebe ni druge zatvarati u fioke i olako osuđivati.

Kroz priču Kako je Veka veštica zavolela bajke pokušala sam da potcrtam koliko je važno da deca shvate da u životu, kao ni u bajkama, nema isključivih dobrica i negativaca, da smo nesavršena bića i kad prihvatimo i zavolimo sebe takve kakvi smo, bićemo sposobniji da razumemo druge i njihovo ponašanje (mada ne uvek i opravdamo). U tome je istinska supermoć svakog od nas.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: