Majčinstvo u 20/30/40-im: Angelina Radulović

Angelina Radulović je novinarka, stručnjak za marketing i menadžment i autorka bloga “Mamin svet”. Kao mama troje dece, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Ja sam Angelina, mama troje dece, blogerka i trenutno imigrant u Australiji. Prvih 12 godina karijere bavila sam se novinarstvom u Večernjim novostima, a zatim sam počela da se bavim marketingom i odnosima s javnošću. Zajedno sa grupom mama 2006. godine sam osnovala Udruženje Roditelj, a roditeljski blog Mamin svet vodim od 2010. godine, mada na žalost u poslednje vreme nisam aktivna s blogovanjem. Pre tri godine smo uplovili u porodičnu avanturu i preselili se u Australiju, gde sam ja završila master studije iz marketinga i menadžmenta inovacija. Trenutno su naši planovi vezani za ostanak u Australiji, ali se nikad ne zna gde život može da nas odvede.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Ja sam postala mama sa 27 godina, što je s obzirom na to da sam studirala, verovatno prilično rano. Suprug i ja smo bili u braku tri godine pre nego što smo odlučili da imamo decu, tako da iz moje perspektive nije uopšte bilo rano, čekali smo da se razne kockice slože.

Po prirodi sam osoba koja se protiv straha bori saznavanjem informacija, tako da sam u trudnoći bila pravi “štreber” koji je mnogo čitao o trudnoći, porođaju i roditeljstvu i nije propuštao vežbe za trudnice i školu roditeljstva. Bilo mi je jako važno da tačno znam šta će se dešavati s mojim telom na porođaju.

Ipak, kada beba konačno dođe i stignete kući, tek počinje “žurka”, jer tek onda shvatite koliko se vaš svet drastično promenio. Učenje da najpre prepoznate bebine potrebe a onda i da pravilno odgovorite na njih, je zaista ozbiljna veština. A mi kao nove mame, umesto da se oslonimo na svoje instikte i radimo stvari koje su nam prirodne i koje su naše mame i bake radile vekovima pre nas, grcamo u nesigurnosti i zbunjene smo gomilama nepotrebnih pa čak i štetnih saveta, čak i kada su pruženi s dobrom namerom. Potpadamo pod očekivanja i nametnute standarde i manjka nam međusobna podrška.

Ne znam koliko naša zrelost i doba u kojem smo rodili prvo dete utiče na to kako se snalazimo u prvim nedeljama i mesecima, ali i danas se jasno sećam sebe: zrele žene koja je jako želela dete i pripremala se za to a koja je ipak bila prestravljena ogromnom odgovornošću koje roditeljstvo nosi. Toliko malo samopouzdanja sam imala kao majka posle rođenja prve bebe!

Dešavalo se mnogo puta da suprug kasno popodne dođe s posla i zatekne nas dve kako obe plačemo, ona jer je umorna, prenadražena a ja, nesrećna jer ne umem da utešim svoju bebu. I onda, kada je moj suprug uzme u naručje i ona se smiri jer oseti njegov mir naspram moje uznemirenosti, ja bih se osetila još gore, kao nesposobna i loša mama.

Srećom, ja sam počela da više slušam sebe a manje savete, shvatila sam da je to put u kojem se ide korak po korak, nikako drugačije i uskoro smo nas bili tim koji je osluškivao sebe i prilagođavao se usput. Sa svakim sledećim detetom je bilo mnogo lakše i volim da kažem bilo bi divno kada bismo mogli prvo da rodimo najmlađe dete a na kraju najstarije.

Po mom iskustvu koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Treće dete sam rodila sa 33 godine, dakle razlika između naše dece je mala, za šest godina dobili smo njih troje. Tako da svoju majčinsku zrelost i opušteniji pristup roditeljstvu ne bih pripisala godinama, već pre svega iskustvu i majčinskom samopouzdanju koje dobijete kada zajedno prođete kroz neke situacije – uspavljivanje, zajedničko spavanje, rešenost da na potrebe svoje bebe odmah odreagujete, dojenje… Sve su to stvari o kojima često menjamo stav pre i posle dece. Zajedno s njima, i ja sam sazrevala i kao osoba i kao majka.

Ipak, posmatrajući mlađe i starije mame iz moje okoline, rekla bih da mladost nekada omogućava lakše “pivotiranje” kroz majčinstvo, jer prosto kao osobe nismo toliko zrele i ne vidimo širu sliku, pa ni razne dileme, strahove i opasnosti. A to nekada može da bude spasonosno, jer višak promišljanja nas opet dovodi u situaciju da gušimo svoje instikte. Naravno, i to je individualno, tako da se verovatno ne može praviti nikakva generalizacija.

Ono što verovatno donosi razliku u pristupu roditeljstvu je da li je žena na početku karijere ili iza sebe već ima neku poziciju u poslu, jer svako ko kaže da može bez ikakvih problema da balansira posao i porodicu, ili laže ili ima oko sebe ozbiljan sistem pomoći i podrške. Starije žene koje su se ostvarile u karijeri možda će moći da se sa mnogo više energije posvete deci, nego mlađe mame koje osećaju pritisak da se dokažu na poslu dok kod kuće imaju bebu.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena majka?

Iskrena da budem, onih iz prvih meseci se ni ne sećam, ali znam kada smo dobili treće dete da su nas često čak i na ulici zapitkivali otkuda to da smo dobili treće dete kada već imamo sina i kćerku. Mada to više spada u domen nepristojnih nego duhovitih situacija. Bilo mi je isto jako smešno i simpatično kako su starija deca “dojila” lutku dok ja dojim bebu, što dovoljno govori o onome da se dete vaspitava onim što radite, a ne onim što pričate.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je vreme za decu?

Lako je reći da je pravo vreme kada poželite. Na žalost, u Srbiji se mora mnogo više faktora uzeti u obzir, da li ste zaposleni, da li ste prijavljeni, da li ćete imati gde da živite. Naravno, ne treba ići ni u drugu krajnost, jer najvažnije je da imate dobrog partnera i da se osećate spremnom za roditeljstvo. Za nekoga će to biti sa 23, za nekoga sa 40 i verujem da i jedno i drugo ima svojih prednosti i mana. Da ja sada razmišljam o roditeljstvu, verovatno bih postala mama i koju godinu pre, i napravila manju razliku između dece, mada je i ovako ispalo sjajno. A mnogo puta ne možete život isplanirati, već samo prihvatiti svu lepotu koju on nosi, tako je i sa roditeljstvom.

Radulovici
Beograd 2304 2017
photo Predrag Mitic

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Posle 16 godina, mnogo preispitivanja i učenja da ne moramo da budemo savršeni da bismo bili dobri (a to nekada radimo čak i kada nismo svesni, jer su očekivanja i standardi izgleda urezani duboko u nas), roditelji, vremenom sam postajala sve opušteniji roditelj koji je sve više slušao sebe, a sve manje knjige ili okolinu. Roditeljstvo jeste tako teško jer rezultati onoga što radimo s decom će se videte tek kroz 10 ili 15 godina. Ali čini se da puno otvorenog iskazivanja ljubavi, otvorene komunikacije i poverenja, mnogo nežnosti ali i jasni okviri u kojima deca rastu, ne mogu da budu loši.

Traženje te tanane granice da se deci utkaju neke vrednosti i razmišljanja, a da im se dopusti da budu svoji i razvijaju se u skladu sa svojim karakterom i interesovanjima, granice između biti prestrog i previše popustljiv, sve su to večite roditeljske muke. U postmodernom svetu u kojem se mnoge sigurnosti na kojima smo mi odrastali potpuno brišu, čini se da je najveći izazov odgajiti mlade ljude koji na svet gledaju s razvijenim kritičkim rasudjivanjem, jer je to najvažniji alat da se snađu u ovom novom svetu.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Ishrana u našoj porodici varira od tradicionalnog pristupa (na kašiku, supa, domaća kuvana jela), do perioda kada se posvetim zdravijoj ishrani i vodim računa da unosimo što manje prerađene hrane. S obzirom na loše nutritivne navike i sklonost ka brzoj hrani u Australiji, srećna sam mi odolevamo tom trendu. Ovde je uobičajeno da deca nose užinu i ručak u školu, a osim same ishrane, verujem da je važan i zdrav pristup hrani – da se jede što manje prerađeno, da se hrana priprema kod kuće i jede se kad je gladno. Koliko je to važno govori mi baš okruženje gde živimo, jer i pored toga što mogu da priušte da se hrane jako dobro, mnogo Australijanaca jede brzu hranu, dostave ili se hrani po restoranma, i imaju kako veliki procenat gojaznih osoba.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: