Majčinstvo u 20/30/40-im: Dragana Nikolić

O meni

Ja sam Dragana Nikolić i mama sam troje dece. Radim za portal Detinjarije kao PR i marketing menadžer. Završila sam Ekonomski fakultet i magistrirala na istom fakultetu na temu Kriznog PR-a. Kad sam počela da studiram uporedo sa fakultetom sam radila kao stjuardesa, jer moj moto je oduvek bio da budem finansijski nezavisna. Zahvaljujući tom poslu sam proputovala svet, a kroz sve to sam naučila šta znaci biti odgovoran i profesionalan u poslu. Posle završenog fakulteta radila sam u nekim od najvecih IT kompanija u zemlji kao PR i marketing menadžer. Za to vreme sam magistrirala i tada sam imala dvoje dece. Kada sam rodila treće dete rešila sam da moja titula bude samo Mama i da se u svakom smislu posvetim mojoj deci i porodici. Kada su deca dovoljno porasla shvatila sam da moj profesionalni put treba da bude iskljčivo povezan sa decom i roditeljstvom i tako se i desilo kad nešto jako želite to vam se i ostvari. Sad radim za portal Detinjarije. Zajedno sa portalom Detinjarije pokrenula sam projekat PR za decu i rubriku „Tata kupi mi auto“. To je za mene moj najveći uspeh.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Ovo pitanje kao da je pisano za mene, jer sam prvo dete, mog sina Nemanju, rodila sa 28 godina, sina Aleksu sam rodila sa 34 godine, a ćerku Jovanu sa 39 godina. Svakako je lepo da žena može da se ostvari u dvadestim godinama kao majka ali po mom mišljenju ne u ranim 20-im jer svaka devojka treba da ima taj jedan deo života koji je samo njen. To su iskustva i uspomene koje ostaju za ceo zivot. U tom periodu ranih 20 tih dosta sam radila na sebi, završavala fakultet, radila posao stjuardese, putovala, družila se sa prijateljima. Kada sam dobila prvo dete bila sam jako uzbuđena. Jedva sam čekala da se rodi da vidim na koga liči, kako izgleda. Kada je došao taj trenutak, kad su mi donelu bebu posle porođaja,  bila sam skroz zbunjena i uplašena. Babica mi je donela bebu i otišla, a ja sam ga držala sva u grču, nisam smela da se pomerim, i na kraju sam zvala mamu telefonom da je pitam sva uspaničena – šta da radim?

Sa drugim detetom je već bilo mnogo lakše, ali opet tad sam imala dvoje dece i želela sam da se stariji sin ne oseti zapostavljenim. Kada samo doneli brata kući, on je rekao da mnogo plače i da bi najbolje bilo da ga vratimo u bolnicu, to je bio njegov prvi utisak. Dosta sam radila na tome i uspela da njih dvojica imaju bratski odnos i da jedan drugom budu oslonac. Kada sam posle dva sina rodila ćerku bila sam neopisivo srećna, želela sam da njih dvojica imaju sestru. Tada sam shvatila da ne želim da radim i rešila sam da budem samo mama, nisam želela da propustim nijedan trenutak njihovog odrastanja. Mnogi u šali kažu kako ja na svakih pet godina rodim dete i najstariji sin mi je posle rođenja Jovane rekao „Mama mislim da je sad dosta, stvarno smo kompletni.“ Tako je došao red da uzmemo psa – našu plavooku Hanu. Sad više nismo Jovana i ja dva na prema tri, sad je i ženski deo ekipe izjednačen.

Po mom iskustvu koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Po meni mnogo je više prednosti nego mana. Predivni i nezamenljivi osećaj brezrezervne ljubavi  prema tim malim bićima koje posmatramo kako polako postaju ljudi je najveća prednost. Ne znam koje bih mane nabrojala, jer ja ništa od toga nisam doživljavala kao mane nego kao deo koji nužno ide uz roditeljstvo. To je sastavni deo života koji po meni nema toliko veze sa vremenom kad se neko ostvari kao majka.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena majka?

Kod nas je bilo dosta takvih situacija. Prva takva situacija je bila kad smo Nemanju doneli iz porodilišta. Bila je zima, decembar mesec, znam da sam ga i obučenog umotala u ćebe i stavila u nosiljku za bebe. Generalno ja sam stalno bila u strahu da je mojoj deci hladno, ni treće dete me nije izlečilo od toga. Kada smo stigli kući sve je bilo svečano. Imamo taj video zapis i na kameri  i često se smejemo kad pogledamo taj video. Nosiljku smo stavili na krevet – naravno da je na nosiljci bila i pelena preko baldahina. Nosiljka stoji i  po neko dođe pomeri pelenu vidi bebu i ode. Sve do momenta dok moja mama nije rekla  ‘Aman, vadite to dete iz nosiljke’. Nemanja je bio sav znojav i zbunjen, vec se tada predosećalo da će prvo što će izgovoriti biti “Vrućina mi je”. Često mi se sada dešava da kad sa decom krenem u grad, na pešackom prelazu po navici  krećem da ih hvatam za ruke da pređemo ulicu. Što se Jovane tiče to i nije neki problem – ona ima 12 godina, ali Nemanja ima 23 godine a Aleksa 16 godina.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je vreme za decu?

Biti majka je veliki blagoslov. Nema tu recepta i saveta kad je pravo vreme. Život je često nepredvidiv i neke stvari ne možemo isplanirati. Pravo vreme za decu je kad naiđe talas ljubavi i želje da sa nekim koga volimo kao nagradu dobijemo plod naše ljubavi. Svaka žena to oseti duboko u sebi i tada je spremna da prihvati odgovornost roditeljstva.

Ne postoji pravi recept kad je idealno vreme da se žena ostvari kao majka – to je po meni individualna stvar. Svako vreme kad žena želi da se ostvari kao majka ima svoje čari, razlika je jedino u tome koliko je žena u tom trenutku zrela i ostvarena i koliko uspeva da uživa u tim čarima. Da bi ugođaj bio kompletan, to su svakako tridesete godine kad je žena dovoljno zrela i ostvarena da prihvati odgovornost roditeljstva ali opet to ne znači da i u dvadestim godinama žena ne može da uživa u čarima rodiiteljstva.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Najvažnije između roditelja i deteta je poverenje. Trudim sa da što vise razgovaram sa svoj decom, učim ih da je u životu bitan sadržaj a ne forma i da nije zlato sve što sija. Da treba što više da rade na sebi i da treba da uče i da se usavršavaju zbog sebe a ne da bi zadovoljili formu ili neku moju neostavrenu želju iz mladosti. Svi troje se bave sportom, uče strane jezike jer oni to žele. Svi troje su odlični đaci, vukovci. Nemanja je uspešan student, na četvrtoj godini je fakulteta i prima stipendiju. Ćerka me je pitala sta znači biti dama, rekla sam joj da prava dama dosta radi na sebi na svom obrazovanju, komunikaciji sa drugima ali prava dama mora da zna da radi sve kućne poslove, mora da zna da zamesi hleb,  da ume da se snađe u različitim životnim situacijama i da na sve to treba da bude ponosna. Ja sam to ponela iz moje kuće – majka mi je bila prosvetni radnik a otvac vojno lice, postojala su ta neka pravila koja smo sestra i ja u šali nazivale pravila službe, a to znači da treba da znaš da se prilagodiš i snađeš u svakoj situaciji i da je porodica osnov svega. Svako može da te izneveri ali sestra ili brat su svetinja, taj odnos uvek treba negovati i praštati. Svo troje su želeli kućnog ljubimca, suprug i ja smo im ispunili tu želju. Dobili su  psa Hanu ali  i sve obaveze i odgovornosti koji idu uz kućnog ljubimca. Sami su se organozvali što se tiče rasporeda šetnji, hranjenja, igre sa kucom. Smatram da je kućni ljubimac pravi način da se dete nauči da bude odgovorno i da shvati da se ispunjenjem neke želje stvari ne završavaju, naprotiv. Svaka želja, ljubav, odnos je dvostrana ulica. Moja deca me često citiraju a to je trudi se da uvek budes džek, budi uvek tu za svoju porodicu, prijatelje, budi iskren i uvek kad možeš pomozi prijatelji u nevolji. Zahvaljujući  mojim dugogodišnjim prijateljstvima imali su priliku i sami da se uvere šta je to prijateljstvo i kako su se nama našli u nekim životnim situacijama pravi prijatelji. Moja deca sa mnom o svemu otvoreno pričaju i nemaju problem da mi se povere, jer znaju da ćemo zajedničkim snagama rešiti svaki problem. Znam da ume da ih povredi nepravda, zloba i zavist, ali toga je uvek bilo i biće, ali najvažnije je da su naučili da celofan i mašnica ništa ne znače i da je najvažniji sadrzaj, to je osnova svakog prijateljstva i odnosa. Sve u svemu kod nas je uvek veselo, ima nas puno i mnogi nas upoređuju sa Seranovima.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

U našoj porodici se uvek kuvalo i spremalo i svi su uključeni u to. Moj muž voli da kuva i sprema, tako su se i deca uključivala u pripremanje lakših obroka za spemanje. Oni znaju da naprave hleb, kajganu, sendvice, palačinke, neke kolače. Od mali nogu sam ih učila da moraju da znaju da pripreme obrok sebi jer je to put ka njihovom osamostaljivanju.  Zahvaljujući mom radu na portalu Detinjarije imam priliku da sarađujem sa Lepim Brkom i od tada se dosta jela u našoj kuci sprema po Brkinim receptimy. Ćerka je zaduzena za đacku užinu i doručak, a posebno moram da pohvalim njen recept za kolač Nutelote.

Ovo me niste pitali

Budite sa svojom decom što više možete, pričajte, družite se. Učite ih iskrenosti, i da dobrota i istina uvek nađu put. Porodica je osnova i srž svega, deca to treba da znaju da im je porodica baza njihova tvrđava. Ja imam prijateljstva još iz vrtića i osnovne škole koja traju i dan danas. Deca treba da znaju da uspostave čvrste prijateljske veze jer su porodica i prijatelji najveće blago i oslonac za velike korake u budućnosti.

Izvor: Detinjarije.com