Majčinstvo u 20/30/40-im: Dušica Stamenković Vićentijević

Dušica Stamenković Vićentijević po zanimanju je vaspitač a hobi joj je pravljenje živopisnih dekoracija od hrane, koje objavljuje na Instagram nalogu i Fejsbuk strani “Ignjatova mama”. Kao mama dvoipogodišnjeg Ignjata i tromesečne Ognjene govori o svom roditeljskom iskustvu:

Foto: Sonja Milojević

O meni

Ja sam Dušica Stamenković Vićentijević, imam 31 godinu i mama sam dvoipogodišnjeg Ignjata i tromesečne Ognjene. Po zanimanju sam vaspitač dece predškolskog uzrasta, a trenutno sam na porodiljskom odsustvu sa posla. Radim u PU “Jelica Obradović” u Mladenovcu, gde i živim sa svojom porodicom. Čitavog života maštam o velikoj porodici, i volela bih da imam bar još jedno dete jer zaista uživam u ulozi majke. Od kad sam rodila drugo dete, želja za trećim detetom je jos veća, jer kad vidim koliko Ignjat voli i čuva sestru obuzima me neopisiva sreća i zadovoljstvo. Dugi niz godina sam radila kao bejbisiterka u porodicama, a u vrtiću sam radila sa decom svih uzrasta, tako da mi odgoj dece nije bio stran pre nego što sam se ostvarila u ulozi majke. Uživam u kreativnim igrama sa Ignjatom, a najdraže mi je kad imam vremena da mu na interesantan način serviram obroke, što njega veoma raduje. Fotografije njegovih veselih tanjira objavljujem na svojoj stranici na Fejsbuku i Instagramu @ignjatovamama

Foto: Sonja Milojević

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Postala sam majka sa skoro punih 29 godina, iako sam sa svojim suprugom u vezi od svoje 21. godine. Prosto ne volim ništa u životu da prepuštam slučaju, i sačekala sam da imam siguran posao kako bih mogla decu da rađam sa malom starosnom razlikom među njima, i da u potpunosti uživam u majčinstvu bez strepnje da li ću nakon porodiljskog odsustva imati posao. A takođe sam želela da imamo naš stan, da ne živimo kao podstanari. Elem, tog 4.2.2015. sam konačno potpisala najavljeni ugovor na neodređeno, a sutradan sam uradila test i ugledala dve crtice. Mojoj sreći nije bilo kraja, i odmah sam počela da tražim stan. Traženje stana je potrajalo do pred porođaj. Vlasnik nam je učinio uslugu i dao nam da se uselimo pre odobrenja stambenog kredita, zbog toga što sam bila u devetom mesecu trudnoće, tako da sam 15. 10. završavala papirologiju za kredit i isplata je bila zakazana za sutradan u 9h. Bankarka me je posmatrala kako se vrpoljim na stolici i rekla da nema šanse da cu dočekati jutro, i da ću se poroditi tokom noći. Tako je i bilo. Bankarka je bila jedina osoba kojoj sam javila da je porođaj krenuo. Suprug je prisustvovao porođaju, i Ignjat se rodio 16.10.2015. u 3:35h. Nismo znali pol bebe unapred, porođaj je bio brzinski i ostao mi je u predivnom sećanju.

Prvih mesec sa Ignjatom pamtim kao najlepši period u mom životu! Suprug je koristio godišnji odmor i sve smo zajedno radili oko bebe. On je bio divan tata, a ja sam se ponovo zaljubila u njega kad sam videla kako pažljivo menja svom sinu pelene, kupa ga, i drži ga na golim grudima da se umiri. Kad se on vratio na posao Ignjat i ja smo bili sami veći deo dana, i to smo koristili za duge šetnje napolju. On je već oko 18:30 išao na spavanje, a ja bih tada spremila ručak za sutra, pospremila stan kako bih preko dana bila slobodna da uživam sa njim.

Oduvek sam želela malu razliku među decom, tako da sam odmah po isteku porodiljskog saznala da sam trudna, i bila sam presrećna jer mi se ponovo ostvario san baš kad i kako sam želela. Međutim, iste noći sam imala jak stomačni virus pa sam sutradan izgubila plod. Ipak, doktor je rekao da je sve u redu i da nije potrebno praviti pauzu, tako da sam već sledećeg meseca opet ugledala dve crtice na testu. Loše prethodno iskustvo nije me pokolebalo da uživam u trudnoći, i verovala sam da će trudnoća proteći besprekorno kao što je bilo sa Ignjatom. Tako je i bilo. Uživala sam u svakom danu i topila se od sreće kad bi mi Ignjat pre spavanja i posle buđenja ljubio stomak. 23.12.2017. rodila se Ognjena i sada uživam u duploj ljubavi i sreći. Imam momente kad ne radim ništa, kad me nije briga za nered u stanu, nego samo gledam njih dvoje i topim se od miline kad vidim kako je Ignjat ljubi a ona ga neprestano traži pogledom, a kad joj se on obrati, nasmeši mu se. Veoma bih volela da imamo bar još jedno dete, i ne znam kako ću ikada doneti odluku da ne treba da imam još dece.

Foto: Sonja Milojević

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Postala sam majka na pragu 30. godine kad su mi se sve ostale kockice poklopile. To mi je bilo potrebno jer sam želela da potpuno uživam u majčinstvu, da me ništa drugo ne remeti i ne stvara mi stres. Da su se te kockice složile ranije – ranije bih i postala majka. Da su se složile malo kasnije – kasnije bih postala majka. Kod mene to nema veze s godinama, samo sam čekala da završim ostale velike životne stvari kako bih mogla da stvorim veliku porodicu o kojoj maštam oduvek, i da uživam u njoj. Nebitno je koliko godinama imamo, bitno je da postanemo majke onda kada to želimo i kada smo spremne da se nosimo sa svime što nosi majčinstvo.

Foto: Sonja Milojević

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Sam čin rađanja prvog deteta bio je zabavan, jer je suprug bio prisutan. Kad je ugledao bebu, prvo što je rekao bilo je “Kako je zelen, kao nindža kornjača!” U našem slučaju on je bio taj koji je stalno proveravao da li Ignjat diše. Kad bi noću čuo bebu komšija da plače iskakao bi iz kreveta i trčao do Ignjatove sobe da proveri da li diše. Stalno mu se obraćao rečima “Šta te muči?”, i stalno je umišljao da je vruć, i to me je izluđivalo, jer ja nisam paničar, za razliku od njega. Imao je razne ispade kad bi Ignjat plakao noću a to bi bio radni dan, rekao bi: “Pa zašto sad plačeš, idem ujutru na posao, što ne plačeš u petak kad ide vikend?”. A kad bi plakao u subotu rekao bi: “Pa zašto noćas plačeš, sutra je nedelja, samo noćas mogu da se naspavam, pa posle opet pet dana idem na posao!”.

Milsim da mi se nikada nista luđe neće desiti od drugog porođaja. Kad smo krenuli u bolnicu počela sam da osećam da je beba spremna da izađe, a suprug je vozio toliko brzo da smo iz Mladenovca do Beograda stigli za 30 minuta (inače je potrebno 60 minuta), a pošto je bebina glava virila hitno su me trčeći vozili u salu, a ja sam vikala: “Muž treba da prisustvujeee!”, ali su mi rekli da ne može da prisustvuje jer sam spremna, porodiću se odmah, ne može da stigne da se obuče. Ja sam vikala: “Ali ja neću da se porađam bez njega, nećuuuu!” i svi su mi se smejali i rekli baš se ja pitam kad cu da se porodim, ali onda je u lift ušla babica koja me je prvi put porodila i prepoznala sam je, i tako sam joj se obradovala, i molila je da muž prisustvuje. Rekla je da ćemo probati da ga sačekamo jer sam joj mnogo simpatična, i javila je kolegama na prijemu da ga šalju nepripremljenog jer ima bukvalno minut vremena da dođe do sale. Taj minut za mene je trajao kao večnost. Ne znam kako sam izdržala da zadržim napon, ali kad sam videla supruga da je ušao samo sam viknula “Volim teee!” i babica je rekla da ako to mogu da kažem u ovakvom momentu, onda to zaista i mislim, i rekla mi je da se napnem i beba je odmah izašla. Ni ovog puta nismo želeli unapred da znamo pol, a kad sam videla da je devojčica mislim da sam na trenutak umrla od sreće, pa sam se onda vratila u život da živim svoju bajku.

Foto: Sonja Milojević

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Pravo vreme za decu je onda kada želite da imate decu, za nekoga su to dvadesete, za nekoga tridesete, za nekoga četrdesete. Onda kada ste spremni da se nosite sa svim sto dolazi uz roditeljstvo. Onda kada ste spremni da potrebe deteta stavite ispred svojih potreba. Imati dete nije samo imati malu, slatku, nasmejanu bebicu.

Foto: Sonja Milojević

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Postala sam svesna da deca prebrzo rastu i da je najveća glupost brinuti o tome koliko dugo dojiš dete, da li često trazi da ga držis, da li se često budi noću da sisa…Shvatila sam da treba decu grliti jos jače i nositi ih jos više, jer svako to noćno buđenje, svako to nošenje je korak bliže onom danu kad će beba prestati da se budi noću da sisa, kad će prestati da traži da je uzmes u naručje. I kada taj dan dođe žalićeš što je nisi grlila još više, i držala na grudima jos duže. Zato, kad sam rodila Ognjenu, nisam mogla da je ispustim iz naručja. Mogla sam da živim samo od njenog mirisa i od Ignjatovog osmeha. I tako mi je drago što ona voli dugo da sisa (nekada podoj traje i po tri sata), i sto voli da je držim i da joj pričam. Ignjat nikad nije tražio da se drži. Uzivao je da se igra sam, a ja sam uživala da ga posmatram. Jedva čekam da vidim kakav je osećaj sa trećim detetom, i šta će se kod mene promeniti kada budem rodila treće dete.

Deca se ugledaju na roditelje, i oponašaju sve što roditelji čine. Najpre treba vaspitati sebe, ako želimo da nam deca budu lepo vaspitana. Nastojaću da sa svojom decom imam blizak odnos pun uzajamnog poverenja. Najvažnije je imati iskren odnos. Detetu treba dati slobodu, verovati mu, ali neke granice ipak moraju da se znaju. Ako bi se našlo u nevolji a bojalo bi se da se obrati meni za pomoć, smatrala bih da sam kao roditelj potpuno omanula. Ne želim da me se boje, želim da u meni vide sigurnu luku u koju mogu da se vrate kakva god da ih je nevolja zadesila.

Foto: Ivan Zec

Ovo me niste pitali

S obzirom na to da sam sama sa decom skoro ceo dan, i da većinu obaveza oko njih ja završavam, a pritom veoma vodim računa o nasoj ishrani pa sve pravim sama, to mi je dodatna obaveza na dnevnoj listi. Prateći moju stranicu @ignjatovamama, mnogi misle da po ceo dan samo kuvam, a zapravo u kuhinji provodim najmanje vremena. Ignjat do sad nije jeo gotove industrijske prozivode, već sve pravim sama, a sada je on dovoljno porastao da možemo zajedno da mesimo peciva, i to su mi najdivni momenti. Vremenom sam naučila kako da na brz način spremim ukusne i zdrave obroke, a recepte kao i slike Ignjatovih veselih tanjira objavljujem na svojoj već pomenutoj stranici.

Trećinu zivota aktivno radim sa decom, i uživam u tome, te sam vremenom postala veoma kreativna i vešta sa papirima u boji i slikanjem temperama. Kad sam postala majka počela sam i svom detetu svašta da pravim, a papiriće često ostavljala za sobom (meni uvek sve treba i u najmanjem papiriću vidim nešto što mogu da napravim), što je mog supruga izluđivalo. Tako sam počela da svoju kreativnost izražavam kroz dekorisanje hrane za Ignjata. U početku njemu to nije mnogo značilo, jer on svakako voli da jede, i potpuno mu je nebitno kako je servirano, ali meni je to postao vid relaksacije, to je moje slobodno vreme, moja pauza od svakodnevnih obaveza oko kuće i dece. Mnogi misle da Ignjat neće da jede nedekorisano, i da mu svaki obrok dekorišem, što zaista ne bi ni bilo moguće jer toliko slobodnog vremena zaista nemam. Inspiraciju za Ignjatove vesele tanjire pronalazim u svemu što nas okružuje a za čim Ignjat ima interesovanja, a takođe i iz likova bajki, basni i drugih knjiga koje zajedno čitamo. Ignjat je sada dovoljno veliki da prepozna šta je to na tanjiru, i kad vidim njegov osmeh preplavi me sreća i ponos što sam mu to napravila. Sada ne ostaju tragovi moje kreativne igre, jer je Ignjat pojede, a suprug se raduje što nema papirica na sve strane.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: