Majčinstvo u 20/30/40-im: Ivana Čvorović

Ivana Čvorović je zaljubljena u život, u svitanja i rane zore, menadžerka u jednij velikoj radnji, i Emilijina mama. Chicco i Detinjarije zamolili su je da sa čitaocima podeli svoje roditeljsko iskustvo.

O meni

Zovem se Ivana Čvorović, i napunila sam 34. Na dan rođendana, ćerki sam šapnula na uho da to ne sme nikome da kaže. Naredne dane smo provele tako što je ona s osmehom od uha do uha, danima, ulicom ponavljala – „Ovo je moja mama! Ona ima 34!“ Od prvog dana sam se saživela s tim, i prihvatila da nema neke baaaš mnoooogo velike razlike od juče.

Sa osamnaest sam se zaljubila u Bobana, i sa 27 se udala za njega, a nedugo zatim rodila Emiliju. Našoj sreći nije bilo kraja! Nešto što smo oboje želeli nam se i ostvarilo! Pufnasta, mekana, najmirišljavija beba sa ogromnim “buljavim“ plavim očima. Ona strašna strana priče se desila samo godinu i po dana nakon. Boban je nastradao, u saobraćajnom udesu, a ja sam ostala sama sa Emilijom. Tu počinje jedno potpuno novo i neočekivano poglavlje za nas dve.

Studirala sam novinarstvo, sa željom da ću se tim izazovnim poslom baviti ceo svoj život, ne želevši da ikada odem u penziju. Posle više (uzaludnih) pokušaja da u toj nameri uspem, odustala sam i obrela se u maloprodaji.

Trenutno radim kao menadžer u maloprodaji, u centru grada, te sam uvek užurbana, zbog tog osećaja da uvek negde kasnim! Posao oduzima dosta vremena, pa se preostali deo trudim da što je moguće više provedem sa ćerkom. Nemojte da se iznenadite ako nas vidite u bioskopu, pozorištu, ali i na nekom pank-rock koncertu. Svuda stižemo!

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Uh. I danas kad čujem priče kako je to sve lako, kako se same stvari nameštaju, a deca super spavaju i sve jedu, podilaze me žmarci…

Na redovnom pregledu ginekolog me je pitala „Ok, šta čekaš? Kad misliš da rađaš decu?“ Smrtno ljuta, napustila sam ordinaciju i svim prijateljicama se žalila kako „današnji lekari“ daju sebi mnogo za pravo. Ne dugo, zatim sam ostala u drugom stanju! Možda me je zaista trebalo podstaknuti da razmišljam u tom smeru.

Al da krenemo ispočetka: kada sam se porodila i kada mi je babica donela bebu prvi put da je vidim, ronila sam krokodilske suze. Zbunjena žena me je upitala koliko dugo sam čekala tu bebu, na šta sam joj ja malo postiđeno odgovorila 9 meseci…u stvari ne, čekajte, 7! Prva dva nisam bila sigurna da sam trudna.

Od tog dana ja imam bebu sa čvrstim karakterom, glasnu kada joj nešto fali, dete spremno svu hranu da proba i da mišljenje koliko joj se nešto sviđa, i do dan danas dete koje retko spava. Emilija je inače sa tri godine, kad sam je postavila ispred sebe i ozbiljnim tonom upitala zašto neće da spava, odgovorila da je to gubljenje vremena! Dve različite ličnosti i ni po čemu slični karakteri još uvek uče da žive zajedno! Mislim da se s tim obe nosimo najbolje što umemo! Svaki dan nam je pun novih saznanja, i avantura. Ja sam srećna mama jer učim od svoje ćerke gotovo jednako koliko se trudim da učim nju. Ono što mi najviše nedostaje da još mojih prijateljica ima decu. Najbolje drugarice su se pretvorile u Emilijine tetke slušajući o svakoj pojedinosti njenog odrastanja, a bez dece su, još uvek.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Iz ove perspektive, nekako mislim da su kasne dvadesete odnosno rane tridesete pravo vreme za trudnoću. Dovoljno energije za sva nova saznanja i brzi oporavak nakon porođaja, a opet dovoljno vremena za ponovna rađanja.

Ne smatram niti da su četrdesete prekasne, jer sam i sama dete takvih roditelja, pa sam se oduvek drugaricama hvalila kako su deca starijih roditelja inteligentnija. Po iskustvu iz porodilišta jedino je devojci sa 18 bio težak oporavak nakon carskog reza, kod svih ostalih raspona od 20-40 je išlo laganije.

Tako da mana majčinstva u bilo kom dobu (kad žena oseti da je spremna), zapravo nema! Svako vreme je pravo vreme za majčinstvo!

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Duhovitih, zapravo, čudnih situacija u novonastaloj ulozi je beskonačan broj… I nižu se iz dana u dan.

Jedna od prvih je kad su me primili u Narodni Front pa ipak za sutradan odložili carski rez, jer se mojoj princezi nije žurilo, ja sam napravila dramu, kako neću da čekam jer ne želim da mi dete bude jarac u horoskopu. Sada je to deo našeg karaktera.

Bilo je tu onih, zauvek komičnih situacija sa bebom na wc šolji. Sve naše vožnje gsp-om u Beogradu su propraćene gomilom pogleda, pošto Emilija „slučajno“ tad kreće da recituje ili peva (verujte, nikad to ne radi dok nema publiku!) …pa sve do njenih izjava, (zapisanih u svesci iz vrtića i sačuvanih od najboljih vaspitačica od zaborava) „Ja kada porastem, neću morati ništa da te slušam! 4god. Bako jesi li ti luda ili si mala beba, kad me ništa ne razumeš?3,5god. Mama volim te kao četiri ljuljaške i četrdeset zvezda, ali u pakovanju po tri.4,5god Mama, ti si Ivana Smorković 5god“

A stigle smo i do toga da je Emilija, sada već kao ozbiljna reporterka Malog Dnevnika, na RTS2, pravila gafove pa je geodetu prekrstila u geoTETU… i sl.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Iz mog ugla, sada nakon punih 6, mogu samo da kažem da je roditeljstvo pravi rolerkoster!

Naučilo me je mnogo toga, da budem odgovornija, prema sebi pre svega. Da budem stabilnija i jača ličnost. Iz dana u dan napredujem da bih bila što bolji uzor svojoj ćerki.

Najvažnije, u odnosu moje ćerke i mene, je međusobno poverenje. To što smo uvek tu jedna za drugu i što se trudimo da činimo male ustupke onoj drugoj, obzirom da smo različite ličnosti.

Ovo me niste pitali

E, ovo je deo u kome bih mogla da pišem i pišem! Možda da kao i pitanje za sve buduće mame, uvrstimo – A kako ti sve to uspevaš?

Pa nekako ovako:

Dan obično započinjem oko 4. Ako ste mislili da se tad samo pekari bude, i radnici gradske čistoće, e pa prevarili ste se! Biti samohrana mama nije niti malo lak zadatak u prestonici. Ukoliko sam prva smena već oko 5 izlazim iz kuće, a tek nakon četiri se vraćam. (U tom slučaju baka servis odvodi i dovodi dete iz vrtića) Odmah po povratku je brzinski ručak i kreće se dalje. Svaki drugi dan jurimo na treninge džuda, a dane između posećujemo školu za talente, koja nam je omogućila snimanja malog dnevnika. Snimanja su svuda po gradu pa sve bliske ljude organizujem da je vode na ista, kad sam ja na poslu. Usput do i od obaveza se viđamo sa mojim drugaricama, obavljamo stvari tipa nabavke namirnica, ženskog shoppinga, neizostavna probanja svih novih sladoleda koji se pojave u gradu… Moje slobodne dane na poslu organizujemo tako da ih provodimo u parkovima ili na piknicima po ceo dan, a ukoliko je loše vreme – zadovoljimo se bioskopom ili pozorištem!

Obavezno u toku dana nađemo vremena za crtanje i bojenje, a tv se trudimo da smanjimo na minimum. Naravno trudim se da nađem vremena i za sebe i samostalne izlaske, što Emilija razume.

Nakon takvih dana, potreban nam je samo udoban krevet i miran san, bar meni 😉

Biti roditelj – neprocenjiva stvar u životu svake osobe, i verujte, jedini način da upoznate čari prave, ne sebične ljubavi!