O meni
Po struci sam diplomirani ekonomista, u praksi preduzetnica, u slobodno vreme pisac amater i veliki poštovalac svih vrsta umetnosti a 24/7 mama dva dečaka. Uz sve navedeno, autor sam profila „Mama zašto“ koji je projekat Udruženja Roditeljstvo novog doba a koji ima za cilj da odgovori na svako mamino zašto ali i da mamu oraspoloži, motiviše, inspiriše i edukuje u različitim oblastima. Trudimo se da pored aktuelnih i stručnih tema, profil otvori majkama vrata kvalitetne muzike, istorije umetnosti, književnosti i svih drugih oblasti koje mogu je mogu nadahnuti i na taj način oplemeniti vrednosti koje će preneti svojoj deci. Brinemo i o maminom slobodnom vremenu pa smo pre nekoliko nedelja organizovali jedan romantični muzički povratak u prošlost pod nazivom „Ko nekad u 7“ koji je okupio brojnu publiku i ugostio jazz divu Beti Đorđević.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Kada sam sa 28 prvi put postala majka mislila sam da sam se odlično snašla u toj ulozi. Ipak, tek sa 32 kada sam rodila drugo dete, shvatila sam koliko je sve moglo lakše, lepše i opuštenije. Mislim da je (ne)uspeh u majčinstvu samo posledica odnosa koji predhodno imamo sami sa sobom. Ukoliko smo pre roditeljstva imali kapacitet da budemo sami sebi dobra podrška i oslonac, onda ćemo bez sumnje imati snage da to isto pružimo svom detetu. To je nešto što mnoge majke nemaju kada prvi put dobiju dete. Ipak, priroda je prelepa i blagonaklona prema majkama pa im u krilo stavi baš onakvo dete kakvo im je neophodno kako bi najzad rasle, porasle i dorasle zadacima koji se od njih očekuju. Deca su naši najveći učitelji. Čini mi se vrlo često, veći i od naših roditelja.
Po mom iskustvu, koje su prednosi i mane majčinstva u 20/30/40?
Ja sam imala sreću da sa 28 godina dobijem vrlo zahtevnog i strogog učitelja koji me je kroz prva četiri razreda odučio od svega onoga što sam mislila da znam i umem, pa sam sa 32 sa lakoćom i velikim osmehom na licu postala mama po drugi put. Sa 32 sam dobila novog učitelja, tako da sam i dalje u školskoj klupi.
Mislim da, bez obzira na godine, sve bude lakše onog momenta kada priznamo da, iako smo roditelji, vrlo malo zapravo znamo. Takođe, ono što uvek put roditeljstva učini lakšim i udobnijim je zauvek tačna rečenica koja kaže:
„Dani su dugi a godine kratke.“
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Uh, najviše komedije i tragedije je bilo u prvim danima sa novorođenčetom kao i u besanim noćima kojima su se dani završavali. Jednom prilikom me u polu snu, posle ko zna koliko neprospavanih noći, suprug zatekao kako zmureći nunam plišanog medu u rukama dok nogom guram napred-nazad kolica u kojima je spavao moj stariji sin. Kako je meda dospeo u moje ruke i šta se tačno zbilo, ostala je enigma do danas.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Mislim da nema pravog vremena kao i da se majčinstvo uvek desi u pravo vreme. Čak i onda kada nam se čini da vremena nisu prava, mama koja se rodi zajedno sa detetom, uvek je prava, jedina i najbolja moguća u tom momentu.
Roditeljstvo iz mo ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Ponekad mi se čini da pre roditeljstva ništa o sebi nisam ni znala. Podvlačim „o sebi“ jer sam uz decu zapravo najviše učila o sebi.
Posmatrajući odrastanje svoje dece, njihove padove i uspone, počela sam da primećujem koliko sam hrabra, jaka i uvek spremna da budem tu za njih. Koliko sam ubeđena i odlučna u ideju o njihovoj sreći i uspehu. Ta činjenica me je vremenom navela da razmislim zbog čega, kao majka, kao žena, vrlo često to nisam bila u stanju da pružim sebi. Da stanem uz sebe, svoje ideje, nepokolebljivo i hrabro kao što to činim za svoju decu. Kako sam svakodnevno u kontaktu sa drugim majkama, počela sam da uviđam da smo neretko spremne da bezuslovno budemo tu za svoju decu ali ne i za sebe i svoje snove. Kao da svoju vrednost zanemarujemo i obezvređujemo. Tu smo za decu, za prijatelje, za porodicu a tako retko stanemo i sebi kažemo „Tu sam za tebe. Ti to možeš. Volim te bezuslovno.“
Moja deca bili su i ostali moji najveći učitelji u velikoj školi u kojoj sam izučavala sebe. Moja deca naučila su me kako se podržava, voli, hrabri i čuva sve ono što je stalo u malo kratko „mama“ i još manje i kraće „ja“.
To je ujedno i najvažniji preduslov za dobar odnos roditelja i deteta – dobar odnos sa samim sobom.
Ovo me niste pitali
Niste me pitali koliko je važno da majka razume i oseti razliku između straha i ljubavi.
Ovo je tema o kojoj se jako malo govori a koju svakodnevno primećujem u razgovorima sa drugim majkama.
Rečenice tipa „Pašćeš!“ ili „Prehladićeš se!“, slušali smo toliko često od baka i majki na Balkanu. Okolnosti i razni drugi istorijski momenti doveli su do toga da se naše bake i majke manje smeju, igraju, raduju ili jednostavno vole a tako često strahuju za zdravlje i budućnost svoje dece. Čini se da se strah pomešao sa ljubavlju. Ponekad mi se u razgovoru sa majkama čini da „strahujem“ ima isto značenje kao i „volim“.
Strah je ono čime režemo krila i sebi i svojoj deci. Strah nas sputava u uživanju u njihovom odrastanju. Strah da će pasti dok se penje na drvo onemogućava nam da osetimo radost kada se najzad popne na vrh. Strah da će mu se nešto loše desiti na putu do škole, ne dozvoljava nam da osetimo ponos posmatrajući samopouzdanje u očima deteta koje je samo stiglo do škole.
Ljubav, sa druge strane, daje slobodu i dopušta rast. Ljubav daje veru u sopstveno dete i nadu u sve ono što nas čeka sutra. Ljubav, za razliku od straha, ponosno i strpljivo stoji kraj drveta dok malena stopala koračaju ka najvišoj grani.
I, ako mene pitate, ljubav vera i nada su te koje će spasiti svet. Ljubav, vera i nada su ženskog roda, baš kao i majka i u tome se možda najbolje ogleda sva lepota majčinstva.
Izvor: Detinjarije.com
