O meni
Ja sam Jelena, imam 32 godine, po struci sam master filolog iz oblasti savremenog grčkog jezika i književnosti, a po opredeljenju ilustrator i grafički dizajner. Grčki jezik i crtanje su dve stvari koje se stalno bore da osvoje tron moje večne ljubavi, za sada dele mesto iako nisu pronašle način da funkcionišu zajedno, ali ko zna – i dalje se nadam da ću jednom živeti na nekom udaljenom grčkom ostrvu i crtati knjige za decu.
Pre tri godine rodila sam devojčicu Juliju i baš tada sam dobila neki neobjašnjivi polet i nalet hrabrosti da ostavim sve za sobom i krenem da jurim luckaste snove koji uključuju puno papira, olovaka, boja i mašte. Od tada crtam svakodnevno i zovem se mama.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Moram da priznam da, iako sam bila najsrećnija na svetu, uloga mame donela je brojne izazove od prvog dana. Suprug je morao da se vrati na posao posle nepunih nedelju dana, sve naše bake i deke žive daleko; to je za mene značilo puno samotnih sati s bebom koja ima grčeve, ne želi da sisa a ne sme da pije dohranu usled alergije na kravlji protein. Mnogo meseci je moralo da prođe da dođem polako k sebi, da budem opuštenija i sigurnija u roditeljstvu, da uživam u svakom danu okupanom suncem s njom. Da se edukujem u vezi s dijetalnom ishranom alergične dece, da prihvatim da moje dete jede manje nego ostala deca. Da dočekam trenutak kada će alergija proći, odahnem i shvatim da je neophodno proći razne faze odrastanja, kako njenog, tako i svog. Da dohvatim olovku i krenem opet da stvaram.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Ja sam postala mama sa 29 godina. Baš tako nekako sam i maštala, da se ostvarim kao majka do tridesete. Mislim da je ovaj period za mene bio idealan, jer sam imala snagu i entuzijazam koje nose dvadesete, a zrelost koju su nagoveštavale tridesete.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Kao i svaku mamu, brojne su situacije u koje nas umor i nespavanje spontano dovedu. Još u ranoj trudnoći takozvani „mameći mozak“ počeo je da se poigrava s mojim pamćenjem te sam tako jednom supruga zaključala u stanu i nesvesno ponela oba ključa, zbog čega nije mogao otići na posao. I sada imam te neke sitne „rupe“ u pamćenju, međutim duhovite situacije u kojima se često nađem uglavnom se dese zahvaljujući iskrenosti moje ćerke koja već sada ume nepogrešivo da me osramoti. Reći ću vam samo da je jednom udelila kompliment čiki policajcu za lepotu njegove „pozadine“ i sve će vam biti jasno 🙂
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Pravo vreme je ono kada se pojavi dodatna crtica na testu za trudnoću, i ta ista crtica uspe da proklija, izlista se, procveta u najlepši i najmirišljaviji cvet. Pravo vreme je ono kad nam srce kaže i oči se zacakle na pomisao. Ako gledamo materijalne aspekte i okolnosti, nikada nećemo biti potpuno spremni. Ako gledamo fizičke aspekte, svaka žena je sposobna da izgura ono što joj je prirodom dato, bilo da ima 20 ili 40 godina. Sa svim ostalim izazovima se snalazimo postepeno, dan po dan, najbolje što umemo.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Roditeljstvo me je naučilo da nikada neću biti ona stara ja, već bolja, nova verzija. Da će današnji i svaki sledeći dan biti protkan strahom, brigom, pitanjima, šarenim bojama, (ne)strpljenjem, maštanjima, planovima, igračkama po podu. Da mi unutrašnjost najlepšim cvećem, balonima i konfetama ispune tri stvari: miris njene zlatne kose, pogled na njene usnule trepavice i zvuk njenog golicljivog kikota. Da u jednom trenu mogu pomisliti da ću izgoreti od muke i slomljenih živaca, a da me već u sledećem „slomi“ njeno volim te najviše na svetu, mama.
Što se odnosa između deteta i roditelja tiče, smatram da su ljubav, nežnost, zagrljaj, poljubac, razumevanje, poverenje i stavljanje u njihove cipele od suštinske važnosti.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Spomenula sam već da u našem slučaju ishrana deteta od prvog dana prati jedan krivudav put. Međutim, kao i svaki, nekad ume da ide i pravo. Od malog „nećejeda“ stigli smo do devojčice koja je počela da jede, i jede onoliko koliko njoj treba, zdrava je, a mi smo konačno postali roditelji koji se manje stresiraju oko svakog zalogaja. Važno nam je da svakog dana postoji kuvani obrok u njenoj ishrani i srećni smo što Julija voli da bude u kuhinji, da pomaže i smeta, da dodaje, mesi testo, razbije pokoje jaje (na pod uglavnom). Sada kada konačno ima svoju dečiju kuhinjicu, postala je pravi mali kulinarski entuzijasta, međutim sređivanje kuhinjice joj nije jača strana 🙂
Ovo me niste pitali
Želela bih da dodam jedno od važnijih saznanja u ovom svom trogodišnjem iskustvu majke – svaka mama je drugačija, posebna i najbolja za svoje dete dokle god njeno dete uveče zaspi znajući da je voljeno. Volela bih da mame prestanu međusobno da se upoređuju, osuđuju, komentarišu. Da se na igralištu nasmeše jedna drugoj u znak podrške i prećute pitanja, svesne svojih i tuđih unutrašnjih bitki. Da jedna drugoj češće ponude pomoć, šolju kafe, proslede igračku, kesicu sa starim stvarima ili makar pošalju jedno „kako si?“. Hvala mojim drugaricama mamama Sanji, Mimi i Ani s kojima majčinstvo i čašica razgovora oplemenjuju moje dane majčinstva.
Izvor: Detinjarije.com
