Majčinstvo u 20/30/40-im: Jelena Zlatkov

Jelena Zlatkov živi u Obrenovcu i zaposlena je u fabrici lekova. Kao majka dva dečaka, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Zovem se Jelena Zlatkov, imam 34 godine i majka sam dva dečaka. Dimitrije ima 11 godina a Despot 8. Jedna sam od onih srećnica koje rade posao za koji su se školovale, zaposlena sam u fabrici lekova u gradu gde živim, u Obrenovcu, i radim u mikrobiološkoj laboratoriji te fabrike kao hemijski laborant.

U slobodno vreme moja dva dečaka, suprug i ja gledamo da otputujemo negde i vidimo sve što naša Srbija ima da ponudi. Po kraju najčešće vozimo bicikle kroz našu šumu, čuveni Zabran, ili se leti kupamo na Savi, odlazimo na bazen ili u prirodu. Gledamo da svaki zajednički trenutak provedemo kvalitetno, bez previše druženja sa ekranima.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Bila sam prvi put mlada mama, Dimitrija sam rodila sa 23 godine, što je za današnje prilike rano, ali mi ništa nije teško palo, sem porođaja koji je potrajao skoro dobrih 10 sati. Nakon toga, sve što sledi bilo je mnogo jednostavnije, posebno jer mi to nije bila prva beba u porodici – pre njegovog rođenja imala sam iskustva oko gajenja brata 11 godina mlađeg ali i sestričine koja je, kada se Dimitrije rodio, imala 5 godina. Ništa mi nije bilo strano i previše naporno, sem naravno uobičajenih svakodnevnih bebećih problema u vidu nespavanja, grčeva, bolesti i ostalih pratećih nevolja materinstva. U trenutku kada je Dimitrije napunio tri meseca, dobila sam ponudu za posao u firmi gde sam do danas zaposlena. Bilo je suviše primamljivo da bih odbila, posao u struci na pet minuta od kuće… ali beba je bila premala da bih je ostavila… Ipak, mudrost mog supruga je prevagnula naspram moje majčinske kolebljivosti. Kompromis je bio da on uzme bolovanje radi nege deteta, a ja da počnem da radim. To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Iako sam znala da će na duže staze to biti dobra odluka, u tom trenutku osećala sam se kao najgora majka na svetu. Ali moj suprug i beba su se odlično snalazili, i blizina posla mi je omogućavala da se desetak minuta nakon radnog vremena nacrtam kod kuće, tako da smo se ubrzo navikli i na tu novonastalu situaciju. Danas, sa ove pozicije sam zahvalna svom mužu na takvoj odluci, i dalje mislim da blizina posla za svaku majku male dece – nema cenu.

Za Despota, mlađeg sina, sam bila već mama sa stažom. Iako je dodatna briga bio i stariji sin koji je zahtevao svoje vreme, svoje rituale, i naravno sve ono što je neophodno da jedno dete poraste zdravo i voljeno. Tako da, iako sam možda bila značajno iskusnija sa drugim detetom, sa prvim sam imala značanu pomoć supruga, pa mi možda zato deluje da je bilo lakše…

Po mom iskustvu, koje su prednosi i mane majčinstva u 20/30/40?

Možda ću biti pristrasna, ali misim da je sve mnogo lakše i lepše kada su roditelji mlađi. Naravno, ne premladi… Sem što su fizički izdržljiviji i zdraviji mislim da je i emotivno i psihički sve nekako lakše u tim mlađim godinama.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sm se našla kao novopečena mama?

Bilo je stvarno mnoštvo takvih situacija. Posebno sa mojim mlađim sinom koji je jedna pričalica i filozof. Kada je bio manji, gde god bismo ušli on nas je predstavljao, pričao šta mu se tog dana dogodilo, objašnjavao zubarki zašto smo doveli starijeg kod nje, morao naglas da se pohvali u dečijem pozorištu da je upravo imao gasove tj. da je pustio goluba, čitavom vrtiću tako detaljno i dopadljivo predstavio izložbu o Mihajlu Pupinu na koju smo ga vodili, da su za nedelju dana vaspitačice vodile čitav vrtić oduševljene njegovim izlaganjem, a tamo je kustoskinju opominjao ako je nešto od prošlog puta zaboravila. Jednom rečju – nikada nam nije bilo dosadno…

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Mislim da nije uopšte zahvalno davati takav savet. Kao i da svako treba da uradi po svom osećaju. I naravno, u onom trenutku u kome je pored njega prava osoba. Uzalud su svi materinski instinkti ovoga sveta ako žena nema pored sebe pravu osobu. Mislim da je to presudno u toj odluci.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Roditeljstvo me je naučilo mnogo čemu. Počevši od toga da razlikujem vrste dinosaurusa pa do toga da prepoznam po licu svoje dece kakav im je dan bio u školi. Zaista biti roditelj je najteži ali i najlepši posao na svetu. Od kuvanja, skidanja fleka, krijumčarenja brokolija u neki obrok koji vole, pa do imena fudbalera, i pružanja bezuslovne ljubavi – roditeljstvo je najsveobuhvatnija životna škola. Ipak, najvažnija lekcija je ona o svemogućoj ljubavi i požrtvovanosti. Ne postoji niko i ništa na svetu celom ko se voli kao deca koju smo rodili. A, samim tim ne postoji ništa što za njih nećemo učiniti i naučiti. Naravno, sve to samo do granice medveđe usluge… Iako nam je teško da gledamo nekad kako se muče ili greše moramo ih pustiti da sami dosta toga prođu da od njih ne bismo napravili ikebane tj. razmaženkoviće kojima je sve podređeno. Medveđe usluge i bezgraničnu ljubav u roditeljstvu ne smemo pomešati…

Ovo me niste pitali

Tokom katastrofalnih poplava u Obrenovcu u jednom trenutku došli smo u situaciju da nemamo ništa od svega što smo do tada bili stekli… a do tog trenutka sve smo imali. Sve sem golih života odnela nam je reka… Mislim da ljudi koji prežive tako neku veliku nevolju više vrednuju svakodnevne male radosti, rituale i sitnice koje život znače. Kao i činjenicu da su živi!!! Da su na okupu, zdravi i bezbedni iako su materijalno sve izgubili. Posle tog velikog stresa bilo je neophodno sasvim promeniti poglede na život i onu malko ofucanu rečenicu – samo da smo živi i zdravi – shvatiti duboko ozbiljno. Jer, evo nas par godina posle toga opet sve imamo. Živi, zdravi, složni i vredni ljudi sve mogu… ma koliko u datom trenutku bolela činjenica da ste ostali bez igde ičega. Danas sem fobije od kiše i tog ružnog sećanja, mislim da smo iz svega toga izašli jači. Posebno sam ponosna na moje dečake koji danas svakodnevno krote Savu trenirajući kajak. Traume su zaboravljene, reka im više nije neprijatelj, sada se na vodi osećaju kao kod kuće. Posebno mi je drago što nije ni jedan drugi sport po sredi, jer su tim odabirom pokazali koliko su hrabri.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: