Majčinstvo u 20/30/40-im: Katarina Milovanović

Katarina Milovanović je autorka instagram profila “Atipična mama”. Kao mama Lene od 8 i po godina i četvorogodišnjeg Luke koji je dete sa smetnjama u razvoju, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Zovem se Katarina Milovanović, mama sam Lene od 8 i po godina i četvorogodišnjeg Luke koji je dete sa smetnjama u razvoju, tačnije Luka je dete u spektru autizma. Zaposlena sam u privatnom preduzeću, ali trenutno sam na bolovanju radi posebne nege deteta. Kako sam trenutno kod kuće, aktivnosti su najviše usmerene ka deci i kući. Lena je školarac, pohađa drugi razred osnovne škole, i prvi razred Muzičke škole -odsek gitara – pa je podrška neophodna. Luka ide u vrtić, i 4 puta nedeljno ima tretmane koji su mu neophodni za razvoj socijalnih i govornih veština. I kod kuće je stimulacija konstantna od strane mene, tate i seke. Kada se desi da ostanem sama, volim pisati o našem životu, o osećanjima sa kojima se svakodnevno susrećemo kao porodica, i o anegdotama sestre i brata, tako je i zaživeo moj profil na Instagram platformi pod nazivom Atipična mama.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Ja sam se ostvarila prvi put kao majka sa 25 godina. Čini mi se da niko od nas i nije svestan majčinstva i njegove odgovornosti a ujedno i lepote, dok to ne doživi. Jako često znamo da kažemo, ja to ne bih mogla kao ona… Nakon što se ostvarimo kao majke, sve pada u vodu. Saznate da doslovno nema šta ne možete. Kako je Lena prvo dete, sva pažnja je bila usmerena u nju, sećam se da smo je vodili svuda sa nama. Kako raste, tako nam otkriva delić po delić detinjeg sveta, uvodi nas, a mi se ne branimo nego se prepuštamo.

Sa 29 godina postajemo roditelji po drugi put, Luka dolazi na svet. Znam da sam drugu trudnoću provela planirajući naš porodični život, Lena je žarko želela batu, batu je i dobila, i ona mu je dala ime. Do nekih 15, 16 meseci Lukinog života naš porodični život je bio kao život svake četvoročlane porodice. Moja uloga majke je bila sasvim slična svakoj ulozi majke. Po dobijanju Lukine dijagnoze, naš život se nastavlja, ali dobijamo nove izazove koje treba da savladamo. Mislim da smo tek tada uvideli koliko je naša porodična veza snažna.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Mislim da je svako majčinstvo skup prednosti i mana. Zavisi iz kog ugla gledate. Jednostavno, neko se odluči da se ostvari kao roditelj u 30 ili 40, neko u 20-im i to je odluka o kojoj ne treba suditi.

Često volim da kažem i zaista verujem u tu rečenicu: “Za sve postoji pravi trenutak, pravo vreme”.

Kao majka imam mnogo mana, i to je ok. Bitno mi je da ih uočavam, i pokušavam da radim na njima. Motivacija su mi njih dvoje. Znam da sam postala mnogo strpljivija nakon dobijanja Lukine dijagnoze. Naučila sam da je za ogromnu sreću, dovoljan i jedan svestan pogled vašeg deteta ka vama. Mislim da godine daju iskustvo u nekim životnim situacijama, ali da iskustvo u majčinstvu krenete da stičete po rođenju deteta, kad god se ostvarili u toj ulozi. Ne treba težiti savršenstvu, nego uživati u trenutku.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Sećam se da sam na porođaj otišla sa dve različite čarape… Slučajno, ne namerno.
I sa Lenom i sa Lukom. Zamislite!
Lena je kao starija sestra dobila ideju da želi da bude vaspitačica, kasnije defektolog, pa smo često imali čas glume u kući. Kako je Luka neverbalan, često zna da nam prevodi njegovo glasanje. Pa se slatko ismejemo. A Lukina opčinjenost njenom kosom nas je navodila da pomislimo da ćemo imati jos jednog frizera u familiji.
U svakom trenutku života se i dan danas trudimo da izvučemo makar mrvu pozitivnosti. Nekad uspe, nekad ne…i to je ok… Živimo.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Danas bih svakoj ženi rekla da je pravo vreme za ostvarivanje u ulozi roditelja, baš onda kad one to požele, kad osete da su spremne na tu tako važnu ulogu u žvotu. Nikad ne slušati druge, samo svoj unutrašnji glas. Svakako ćete vi biti u glavnoj ulozi, zar ne? O tome niko drugi ne treba odlučivati.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Za mene je u odnosu roditelj-dete, najvažnije poverenje. Verovati u dete, ali isto tako je bitno da dete veruje u vas. Mi smo ogledalo našoj deci, zato na umu uvek imam da oni sve itekako isprate i čuju.

Luka nas je naučio prihvatanju i bezgraničnom strpljenju. Kad imate dete sa smetnjama u razvoju, jednostavno ne možete ništa brzo, nijedan korak ne možete preskočiti, često ono što zamislite ne bude tako. U početku je bilo frustrirajuće, moram priznati, ali onda smo pronašli kompromise, balans… I tako naučili da plivamo zajedno dan po dan. Jednostavno sve rešavamo u hodu, prvo prioritetne stvari a onda one manje važne.

Vreme sa svakim detetom nasamo je sjajna stvar, ne može se uvek isplanirati, ali se može organizovati.
Verujem da svako dete raste od pohvale, i za pokušaj recite uvek BRAVO svom detetu, i gledajte kako dete cveta.
Dopustite greške, ne oblikujte dete po sebi, pustite da izrazi svoje karakterne osobine, pričajte o tome, pričajte, pričajte….

Mi smo tu kao podrška da ostvare i pokažu svoj puni potencijal, vetar u leđa, sklonište od oluja.

View this post on Instagram

A post shared by Katarina Milovanovic (@atipicna_mama)

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

U našoj kući, je kuhinja glavna prostorija. Najviše vremena provodimo baš u njoj.

Lena voli slatkiše, a kako Luki zbog varenja izbegavamo da dajemo slatkiše, onda smo pronašli alternativu, pa pravimo zdrave slatkiše, smutije koje baš ona voli da priprema, slatkiše od orašastih plodova, urmi i ostalog voća.
To samopouzdanje i ponosni osmeh kada svojim prstićima naprave sebi napitak ili hranu je neprocenjivo. Luka svaki put pomaže u pravljenju kiflica, voli da mesi, senzorno mu jako prija. Tako da svako svoju ulogu u našoj kuhinji ima.
Sjajna je ideja ukljuciti decu u te aktivnosti, uče, uživaju, srećni su i ponosni na sebe. Benefita pregršt, rekla bih.

Ovo me niste pitali

Ono što bih dodala kao roditelj deteta urednog razvoja i deteta sa smetnjama u razvoju je to da roditeljstvo može biti teško, ali isto tako vrlo inspirativno. Učite svaki dan, slušajte svoju decu, ne upoređujte, pričajte o različitostima sa svojom decom, dozvolite svaku emociju i pričajte o njoj. Imajte svoje vreme kao roditelj, zato što je srećan roditelj – srećno dete.

I ne sumnjajte u sebe, radite baš onako kako treba!