Majčinstvo u 20/30/40-im: Nataša Mojsilović

O meni

Ja sam Nataša Mojsilović, elektro inženjerka po zanimanju. Majka sam dve tinejdžerke od 16 i 18 godina. Želja da kombinujem hobi i studije odvela me je u Sarajevo i na Jahorinu, a rat me vratio u rodni Čačak. Neke hobije iz mladosti – pevanje i skijanje – danas sam donekle zapostavila, a zamenila ih nekim novim u skladu sa vremenom, okolnostima i nekim novim interesovanjima i izazovima – bicikliranjem i šivenjem. Dok su deca bila mlađa, povremeno volontiranje u osnovnoj školi kao ispomoć učiteljima bio je neki novi izazov, a sada još uvek sređujem utiske i pišem. Svako je imao svoj razlog odlaska iz zemlje, moj razlog za odlazak u Holandiju bio je neobičan. Ja sam imala divan posao i kolege, ali mi se desila iznenada ljubav koja me “naterala” da spakujem kofere.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Moje majčinstvo započinje ubrzo nakon dolaska u zemlju kanala, vetrenjača i lala. Balkanska duša i mentalitet osećala je zbunjenost na svakom koraku, ali i želja za promenama je iz dana u dan rasla. Od početničkih zanosa i želje za osvajanjem novih znanja i veština, dolaskom dece fulltime posao sam zamenila part-time poslom, s obzirom na to da trudničko i porodiljsko bolovanje traju 4 meseca. Bila su to divna vremena socialdemokratije dok nas još sve nije osvojio i pokorio liberalni kapitalizam i potrošački mentalitet. Vremena bez žurbe, vremena puna spontanosti, vremena u kojima je samo bicikl mogao da te ubrza.

Iako dolazak dece nije bio planiran, imala sam osećaj da je to sasvim spontani sled događaja u mom životu, u trideset i trećoj, u najboljim godinama. Već u prvom kontaktu sa babicama koje vode trudnoću, shvatila sam da se trudnoća u Holandiji ne doživljava kao bolest. Ništa ne menjaj u životu, nastavi da šetaš i voziš bicikl, bio je glavni savet. Da probam, rekla sam sebi. Da li ću se snaći? O tome nikad nisam razmišljala, smatrala sam da se taj gen majčinstva aktivira u zadatom trenutku. I sve je išlo po planu, po knjizi, pa čak i sam termin porođaja na tačno predviđen datum, onag famoznog 5. oktobra 2000. Porodila me moja babica uz asistenciju muža. Kako je bilo? Onako kako sam i očekivala, bila sam pripremljena gledajući emisije porođaja.

Prvih dana po povratku iz bolnice značajnu ulogu u našem životu odigrala je jedna starija patronažna sestra pred penzijom. Bila je puna saveta, ali mene je pre svega oduševila komunikacija i način sugerisanja. Sve može, a i ne mora, biraj šta ti odgovara, bez presije i moranja – bila je glavna poruka, ta sasvim jednostavna lekcija da kombinacija tradicionalnog i modernog može svakom pružiti željeno rešenje. Za Balkance, kojima je životna mantra uvek nekako nametnuta u formi “tako treba” to je bio novi pogled na slobodu, razliku u mentalitetu i jednostavno neko novo pravilo – živi svoj život, a ne tuđi. Svi njeni saveti oslobađali su me brige i uveli u igru traženja balansa u životu. I shvatila sam da uvek postoji pravi izbor, treba ga samo prepoznati i uloviti. Svako u životu ima svoju igru, svoju zabavu i svoju sreću i ne treba dozvoliti da ona bude bilo čiji predmet komentara, jer lični osećaj i doživljaj sreće je samo naš. Ta mogućnost je data svakom čoveku i treba je čuvati.

Sa prvim detetom svaka majka je pomalo zbunjena, previše razmišlja, previše brine. To naravno sa sigurnošću možeš potvrditi kad dobiješ drugo dete.  Tada majka oseti kako iskustvo počne da dominira pa i opuštenost nađe svoj svakodnevni termin. Posmatrajući sa ove vremenske distance čini mi se da sam sve “greške” i “propuste” sa prvim detetom “ispravila” sa drugim i pridodala još par novih “grešaka”. Razum je prepustio mesto iskustvu. Period utvrđivanja gradiva i dovoljno vremena da se kako to obično biva drugo dete razmazi. U nekim svojim kasnijim razmišljanjima činilo mi se da je ta opuštenost uticala na manje doslednosti i širom otvorila vrata modernim izazovima savremenog roditeljstva. A ko da odoli tom jurišu. Dečje serije i programi brzo su osvojili i okupirali maštu moje dece. U razmišljanju o lošim uticajima, brzo sam shvatila da nema loših programa, ako ih zajedno sa decom pratiš, komentrišeš i postavljaš pitanja. Jako brzo shvataju karaktere likova, komentarišu pozitivno i negativno ponašanje. Ali na našem repertoaru bilo je ipak svega. Gledala sam i pratila i ja njihove izbore, ali i one moje od Pinoka preko Gustava i Družbe Pere Kvržice do Big cook, little cook. To su i u nedavnom rezimiranju izdvojile i kao naj. Razmaženost nismo izlečili, ali smo je ograničili samo na kuću. Van kuće smo sa polaskom u školicu, smatrajući je za novi početak, uveli malu dozu “surovosti”.

A sa polaskom u školicu, sve manje sam zastajala na nekom razvođu i meandru i lakše birala vode i hvatala svoj tok .

I tako, taman kad sam pomislila da napokon mogu da se naspavam, stigli su večernji izlasci i čekanja.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Razmišljanja o pravim godinama su uvek subjektivna i ono što je prednost u jednom dobu, može biti „mana” u drugom. Iako mislim da tu niti treba, a niti postoje pravila ipak dajem prednost prelazu iz dvadesetih u tridesete, jer do tada stigneš sve da obaviš što bi po nekim nepisanim pravilima i predrasudama trebalo da se stigne. Iako se sve dešavalo spontano, pošto sam (smo) malo “zakasnila”, smatrali smo da ne treba praviti veću razliku između dece. Mala razlika u godinama je velika prednost u odgajanju dece. Uvek imaju društvo za igru, nauče da se svađaju i rešavaju probleme, a kasnije imaju i najboljeg prijatelja u životu. Svaka žena treba da rađa kad oseti da je u najboljim godinama za to, nema mana, uvek postoje samo prednosti.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Bilo je smeha, nedostajale su nam skrivene kamere. Mi smo inače ceo stan, koji je imao jako dugačak hodnik, a koji smo pretvorili u igralište, obezbedili, da sprečimo sve neželjene situacije. Oštre ivice oblozili plastikom, čak smo imali i bračni krevet vrlo nizak, a krevetac uz bračni krevet. Nismo imali baby alarm. Smatrali smo nepotrebnim, toliko veliki stan nemamo da nećemo čuti buđenje bebe. Desilo se da je naša druga beba koja je inače sa 9,5 meseci prohodala, sa 7 meseci preskočila ogradu od krevetca i preko bračnog kreveta se spustila na pod, otvorila vrata koja su bila samo pritvorena i dopuzala kroz veliki hodnik do dnevne sobe i probudila mamu koja je bila u dnevnoj dremki. Moja reakcija je bila kad sam je ugledala….o Hudini! Nakon toga spustili smo krevetac na dno, a ona je spavala uvek u vrećici.

Jos jedna smešna situacija sa starijom ćerkom i “obračun” sa učiteljicom u školici prilikom prvih ocena sa 5 godina. Naviknuta da deca u tom uzrastu moraju po nekoj balkanskoj uravnilovki imati iz likovnog, muzičkog i fizičkog petice, došla sam u školu da pitam “zašto moje dete ima 4 iz fizičkog”. Učiteljica mi je rekla da će proveriti kod učiteljice gimnastike i odgovor je za mene tada bio zapanjujući, ali se i danas smejem toj sceni. “Pa samo vaša ćerka i još jedno dete imaju četvorku, niko nema peticu”. Tada sam shvatila da je to sistem realnog ocenjivanja, da moram biti oprezna u nastupu i ostaviti malo po strani svoj balkanski mentalitet.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Nema pravila, pravo vreme je kad se steknu uslovi, kad žena odluči jer muškarac uglavnom ne pravi “problem”. To je u svakom slučaju individualna stvar, ali ako neki prigovor od okoline i usledi nakon što su svi validni uslovi ispunjeni, ne treba prigovore odbacivati, jer neke prevelike zahteve i izmišljene nepotrebne prioritete svakako treba uzeti u razmatranje i eventualno ih što pre eliminisati.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Naučila sam kroz vreme da je najbolja i najbitnija stvar u roditeljstvu usaglašavanje roditeljskih stavova i mišljenja, da “ne” jednog roditelja, mora biti i “ne” drugog roditelja, ta zajednička doslednost i otvorena komunikacija koja ne sputava nijedno dečje pitanje. Shvatila sam da je bitno i da deca uvek mogu i da te pitaju čak i ono za šta znaju da ce dobiti odgovor “ne”. Jer ako znaju, a ne usuđuju se da pitaju, znači da imaju ili strah ili će možda neke stvari uraditi i bez pitanja, a to po meni nije dobro, jer manjka uzajamno poverenje. Roditeljstvo je maraton, svaki roditelj treba da postavlja svoje granice, i treba da ima svoju granicu kad će neko “ne” postati “da”. Poverenje se ne može podrazumevati, ono se gradi, stiče i zaslužuje.

Neki kostur u vaspitavanju svakako sam zadržala po ugledu na svoju majku, samo sam vaspitavanje svoje dece osvežila nekim novim trendovima koji se ne smeju zanemariti i bez kojih se ne može, tek toliko da ne izgubim korak sa vremenom.

Ovo me niste pitali

Posebnost detinjsva moje dece je odrastanje na kiši, na biciklu, pored životinja i životinjske farme, u prirodi i na nekim točkovima i uvek u pokretu sa gumenim čizmama u gepeku ili bisagama od bicikla. Kod nas se podrazumevala jednostavnost i spontanost – patike i – „idemo!“ – suptilna naredba koja je postala navika. Nije postojalo pitanje, razmišljanje i dilema. Znalo se uvek šta ima prednost. Trudila sam se da stvorim rutinu koja je podrazumevala prioritete dok su deca mala. Svako razdoblje imalo je svoju posebnost i neku samo meni svojstvenu specifičnost, ali daleko sam bila od control freak mame pa sam isključivala planove i kontrolu.

Ne volim da čujem kad danas žene kukaju i cvile, u vremenima kad im je sve na dugme i klik. Danas zaista imamo mnogo više mogućnosti i previše izbora. Možda nisu uvek svi pravi. Stoga svakako treba da razmišljamo, jer nema smisla da pritiskamo pogrešno dugme ili klik. Ne volim kad se insistira na bilo čemu, a posebno na rodnoj ravnopravnosti, ne volim što se ne insistira na spontanosti i jednostavnosti, jer to je sloboda. Volim i trudim se da budem realna, volim da pišem.

I za kraj neću ništa da poručujem, jer to mi ima prizvuk naredbe, želim nešto reći, pa možda neko i čuje. Čuvajte se svih zamki savremenih psihologija vaspitavanja i roditeljstva u koje može današnji roditelj da upadne, tražite i čuvajte svoj balans.

Nema instant saveta i rešenja, roditelji se moraju naoružati strpljenjem, jer uvek u vazduhu lebdi neko “maybe”…

Rubrika Majčinstvo u 20/30/40-im je realizovana u saradnji sa brendom Chicco koji ove godine slavi 60 rođendan

Izvor: Detinjarije.com