O meni
Ja sam Sanja Vasić, lekar, na specijalizaciji iz Urgentne medicine, mama dve devojčice, Isidore od 6 godina i Katarine od 2 godine, živim u Inđiji. Moj dosadašnji put je išao u pravcu stalnog usavršavanja, skupljanja znanja i novih iskustava, putovanja. Po završetku fakulteta, čekajući posao završila sam bazični kurs i krenula na napredni iz Transakcione analize, psihoterapijski pravac. Dva meseca pošto sam počela da radim, počela sam da radim u pedijatrijskoj ambulanti u Beški, selu pored Inđije. Prvo sam bila ponosna što neko meni, početniku veruje i daje šansu da radim umesto specijaliste pedijatrije koji je otišao u penziju. Odjednom sam odgovorna za zdravlje i zdravstveno vaspitanje više od 1000 dece. Da bi me ubrzo posle toga, tačnije 10 dana kasnije, kada na sistematskom pregledu nisam smela da uzmem u ruke novorođenče od 15 dana i kad sam shvatila da ne umem ni pelenu da stavim, uhvatio strah i panika od odgovornosti koja mi je tada data. Učila sam, nekad i na sopstvenim greškama, samostalno usavršavala. U toku „samoobuke“ za pedijatra, završila sam master iz sportske medicine sa fiziko terapijom i učestvovala u nastanku i razvoju Sportske ambulante u svom Domu zdravlja. Posle nekog vremena počinjem da radim u službi opšte medicine i postajem izabrani lekar svim onim mamama i tatama, bakama i dekama koji su do juče dovodili decu kod mene i uviđam svu lepotu pojma porodičnog lekara. Ali imam i uvid u sve nesreće i probleme koje preživljavaju ljudi i porodice sa sela. A onda kada sam posle svega toga počela da radim u Hitnoj pomoći u tom istom selu, zažalila sam što sam napustila obuku za psihoterapeuta. Kada ste u ordinaciji pacijenti mogu i da glume i da preuveličavaju svoje simptome, ali kada dođete u njihovu kuću, na njihov teren, potpuno su ogoljeni, i onda nema lažne slike i predstave o sebi i vidite da su većina njih usamljeni iako žive u domaćinstvima koja su sastavljena nekad i od više generacija, da su siromašni i materijalno i duhom iako nose markirane stvari i slojeve zlatnog nakita i hvale se putovanjima po celom svetu, da su licemerni kao kad vidite čoveka poštovanog u selu koji zlostavlja i zanemaruje svoju ženu. I na kraju shvatam da je rad sa decom divan, pogotovo ako mogu nečemu da ih naučim. Zbog toga sam radila u Savetovalištu za decu i omladinu, držala Škole bezbednog seksa, predavanja o polno prenosivim bolestima, bolestima zavisnosti, značaju sporta za pravilan rast i razvoj. Poslednjih 5 godina sam i lokalni koordinator Noći istraživača u Inđiji, od kada je nacionalni koordinator Srbije (inače moj klon tj.sestra bliznakinja Tanja) došla na ideju da manifestacije promocije nauke premesti i u male sredine, a ne samo da postoje u velikim gradovima koji ionako obiluju brojnim sadržajima. Trenutno sam na specijalizaciji iz Urgentne medicine, opet u pohodima na nešto novo i zanimljivo.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Kada sam rodila Isidoru imala sam 36 godina. Da li sam bila spremna…mislim da nisam. Ali isto tako mislim da za tako velike stvari kao što je rođenje deteta i formiranje porodice, čovek nikad nije spreman i nikad ne misli da je pravo vreme. Da li sam se snašla…rekla bih da jesam. Mada kad se samo setim,…posle prvog podoja, kad smo Isidora i ja stigle kući iz porodilišta, nisam je podigla i držala da podrigne, već sam je odmah spustila da leži. Ona je mukica plakala, a ja se sva u čudu pitala šta li joj je. Ona je prvo dete i u muževoj i u mojoj porodici, tako da smo se svi vežbali i učili na njoj. Imala sam dodatnu odgovornost zbog toga što sam lekar koji je radio sa decom. Svi su smatrali da ja sve znam i da mi ne treba nikakva pomoć i savet, što je uglavnom dobro, ali bilo je situacija kada mi je itekako trebala i pomoć i savet, ali toga nije bilo. Podizati svoje dete i lečiti tuđu decu su potpuno različite stvari, ali zajedničko im je što su racionalnost, zdravo-razumsko razmišljanje i strpljanje poželjni i potrebni da bi se valjano uradio posao.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?
Jedino gore od toga da postaneš majka u 30-im je da postaneš majka u 40-im, što se desilo sa Katarinom. 🙂 Šalu na stranu…Mana majčinstva u 30-im je što možda prekida neki profesionalni uspon, ali istovremeno to je i prednost pošto zastaneš na godinu dana, sagledaš u šta si se pretvorila u toj svojoj trci za uspehom, da li želiš i dalje da budeš ta osoba i da nastaviš istim putem ili se prioriteti i ciljevi menjaju. U 40-im u odnosu na 30-te vremena je manje, energije je manje, nažalost i strpljenja je manje, samo je kilograma više. Ponekad razmišljam kako bih se snašla kao majka u 20-im i to ne mogu nikako da zamislim. Dobila sam decu u pravo vreme, kada sam bila spremna da menjam sebe i svoje navike zarad tih malih bića.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Isidora nije imala grčeve i lepo je spavala do 6. meseca, ali zato Katarina…grčevi su krenuli 17. dana, budila se svaki čas. Do 7. meseca smo više spavale u fotelji nego u krevetu. I ja, kao i sve mame koje samo žele malo sna, počinjem da je uspavljujem pored aspiratora, a u spavaćoj sobi nam stalno stoji upaljen Youtube sa belim šumom. Kasnije je muž došao na maestralnu ideju, našao je tranzistor i pustio zvuk šuštanja koji se čuje dok se traže stanice. Ja sam bila oduševljena time….Kata sada ima skoro 3 godine, a mi i dalje spavamo sa upaljenim tranzistorom… jer nas dvoje ne možemo da spavamo bez tranzistora.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Pravo vreme za decu je i uvek i nikad. Deca stižu baš onda kad treba, jedino što se to nekad ne uklapa u naše planove i sliku o budućnosti. Kad god došla deca nisu tražila da se rode, već smo ih mi napravili i organizovali i ne treba da pate što su pokvarili neke planove ili došli u nevreme.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Strpljenje, poljupci i zagrljaji su sve što deci treba. A i nama velikima …
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Kad je Isidora bila beba strogo sam vodila računa o njenoj ishrani, ali i ona je dete koje jede samo da bi opstala. Svi bi bili šokirani kada joj nude čokoladu ili kolač, a ona traži voće. Međutim onda je došla Katarina, kontrola je malo popustila, a i ona je dete koje voli da ručka…sve i sa svakim….Nijedna od njih dve nije probirljiva, jedu većinu namirnica. Samo što Kata voli da se malo i zasladi posle obroka:). Pošto nisam neka kuvarica, glavna menza nam je kuhinja moje mame, tako da sa bakom njih dve kuvaju i mese, prave rezance i kolače. Kod kuće im je omiljeno razbijanje jaja i pravljenje kajgane.
Ovo me niste pitali
Koliko god stereotipno zvučalo, mame najbolje znaju šta treba njihovoj deci i kako da se ponašaju sa njima i prema njima, naravno dok god to ne ugrožava njihovo zdravlje. Nebrojano puta sam videla da decu u ordinaciju dovedu mama i baka. I onda mama stoji po strani, a bake sve pričaju i obavljaju oko deteta. Bude mi žao tih mladih mama što propuštaju tako divan period u rastu svog deteta. A onda mi bude još žalije mladih tata koji se nigde ne pojavljuju i uopšte nisu svesni šta im se desilo i da se jedan život razvija pored njih. I moj muž nije znao šta ga je snašlo kad se rodila Isidora, nije smeo da je drži u rukama. Vremenom je shvatio šta propušta, stisnuo petlju i prestao da donosi posao kući i više vremena provodi sa njom. Sa Katom je već bio “profi” tata, koji presvlači, nunuška, hrani i uspavljuje decu.
Izvor: Detinjarije.com
