O meni
Moje ime je Tamara i ono što uvek prvo kažem o sebi, jeste da sam mama petoro dece. Jer odgajanje njih zaista i jeste najteži ali i najlepši „zadatak“ koji imam. Pored toga sam preduzetnica u digitalnim vodama i stojim iza instagram profila Tamama blog, a i poljoprivrednica koja svakodnevno uči o svemu onome što se nalazi u prirodi a što je i tek kako korisno i zdravo za nas, i pokušava da podigne sopstvene zasade i napravi jedno samoodrživo domaćinstvo kao sigurnu bazu iz koje će sutra decu poslati u svet. Pored toga, iz hobija se bavim starim zanatima, za sada heklanjem i pustovanjem vune, ali nastojim da izučim i još neke. Sve u svemu, pokušavam da spojim ono tradicionalno što je itekako vredno a nažalost zaboravljeno – sa modernim digitalnom svetom.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Postala sam mama sa 20 godina. Gledajući iz ove perspektive, ponosna sam na sebe kako sam se tako mlada izborila sa svim predrasudama i izazovima koje sam u tom periodu imala. Trebalo mi je vremena da pronađem sebe u toj novoj ulozi majke. Oko bebe mi ništa nije bilo teško, a pošto sam štreber po prirodi za ono što me interesuje, još tokom trudnoće sam „gutala“ literaturu na teme trudnoće, porođaja, prve godine sa bebom, tako da sam teoretski znala šta me čeka, ali praksa je uvek drugačija. Ipak, značilo mi je to teoretsko znanje jer nisam bila u strahu i prilično opušteno san pristupala svakoj situaciji sa bebom. Činjenica je da se sa prvim detetom učimo i da sve ono što prođemo sa njim čini da sa svakim sledećim budemo opušteniji.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40?
U dvadesetim, naročito na početku dvadesetih još uvek smo poletni, puni snova, ideja, energije i možda je zbog toga lakše suočiti se sa svim izazovima koje donosi dolazak dece. S druge strane, postoji rizik da u nekom trenutku shvatimo da nam uloga majke nije dovoljna i jedina i da se osećamo neostvareno. Zato mislim da je važna svesnost o tome da je majčinstvo deo naše ličnosti a ne kompletna ličnost i negovati koliko god je moguće (a što su deca samostalnija sve je više prostora za to) sebe kao ličnost, svoja interesovanja, socijalni život, posao. Pronaći balans između majke i sve ono što smo van uloge majke. I ovo nije uvek lako, ali je neophodno kako bismo sačuvali zdrav razum. Samo zadovoljna mama može odgajati zadovoljnu decu. Ili izraz koji se češće koristi „srećna mama – srećno dete“.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Kad mi se rodilo prvo dete, meni je sva garderobicu bila toliko slatka da sam ga ja po nekoliko puta dnevno presvlačila od glave do pete. I nikad neću zaboraviti patronažnu sestru kada mi je rekla: „Samo polako, doći će vreme kada ćeš zaista morati da ga presvlačiš po nekoliko puta dnevno.“ I zaista, došlo je. Kad krenu kašice, pa potom kad beba počinje sama da jede prstićima, pa kad prohodavaju, pa trče, jure, padaju… Što su veći zahtevaju više presvlačenja i tada sam shvatila da su male bebe što se toga tiče jako zahvalne i „lake za održavanje“ i da uživam dok je tako.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Pravo vreme za decu je onda kada se žena oseti spremnom. I to se zaista oseti. I ne mora nužno biti povezano sa rešenim zaposlenjem, stambenim pitanjem… U idealnim slučajevima jeste. Nažalost idealnih slučajeva je vrlo malo. Zato mislim da ne treba čekati da se sve kockice poklope već da partneri budu pre svega psihički spremni za nove uloge i svesni promena koje se s novim promenama mogu desiti. A što se tiče ostalog… Koji god segment života da vam u tom trenutku nije uređen baš kako želite, deca će vam dati još više motivacije i snage da se izborite i razrešite i to što pre.
Roditeljstvo iz mo ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Najvažnije je da se dete u svakom trenutku oseća voljeno. To je jedno magično osećanje koje istovremeno pruža i zaštitu i slobodu, znaju da im je to sigurna luka i da im se neće ništa desiti, a istovremeno imaju slobodu da budu baš ono što jesu, da istražuju svet oko sebe, pa i da pogreše, da pokažu i kada su ljuti i tužni. Jednostavno rečeno da znaju da ih prihvatamo baš takve kakve jesu i da nemamo potrebu da ih prepravljamo.
Drugo vrlo važno je da shvatimo da nikakva igračka ne može da zameni vreme sa nama i našu pažnju. Ono što je deci najpotrebnije su naša ljubav, pažnja i zajednička iskustva. A sve to od nas iziskuje samo vreme, želju i volju.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Nisam izričita u smislu da nešto ne smeju da jedu. Ali u kući se trudim da im postavim zdrave i razumne osnove. Šta to znači? Mi sadimo baštu, deca učestvuju u tome, gledaju nešto kako raste, zalivaju, kad sazri uberu. Stvore neki ljubavni odnos prema tim biljkama i vole ih čak i pre nego što probaju kakvog je ukusa. Iz bašte uberu mladi luk ili šargarepu i tako ih izgrickaju. Učestvuju u pripremi obroka. Ručak je uvek „na kašiku“. Kod nas su uobičajena jela sa boranijom, graškom, pilav sa piletinom, pasulj, kropir čorba, musaka, podvarak… Voće je uvek na vidnom mestu i dostupno u svakom trenutku. Jedu i slatkiše, ali je to ograničeno na jedan slatkiš dnevno, nekad to bude neki napravljeni kolač, nekad kupovni. Kao što sam već rekla, nisam izričita ni za šta, ali kod kuće im pokazujem šta je to što bi trebalo stalno da se jede, a sve ostalo – može ponekad.
Ovo me niste pitali
Često kažemo da su deca „teška“. Zapravo nisu teška deca, nego mi roditelji. Deca su veli jednostavna. Mi često preterujemo sa svojim očekivanjima i od nas samih i od dece. Zato bih svim mamama poručila da zahtevaju same od sebe više nego što je to zaista potrebno. Dobre ste, vredne ste. Svojoj porodici najbolje i najvrednije. Ne komplikujte, ne forsirajte. Budite nežne prema sebi. I uživajte u svojim mališanima, jer brzo porastu.
Izvor: Detinjarije.com
