Majčinstvo u 20/30/40-im: Tanja Đuričić

Tanja Đuričić je učiteljica, mama odrasle ćerke i baka dvoje unučadi. Za Detinjarije govori o svom roditeljskom uskustvu.

O meni

Uskoro ću napuniti 57 god. Ne smatram da sam u onoj fazi kada sagledavam svoj život jer taj život se još uvek intezivno dešava pošto sam baka dva mala dečaka i učiteljica koja je upravo “završila” prvi razred. U takvom okruženju planova nema, samo prilagođavanja, istraživanja, kombinovanja.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Postala sam majka sa nepune 22. godine. Ničega se nisam plašila jer nisam ni imala informacije o eventualnim poteškoćama koje danas imaju mlade majke putem društvenih mreža. U mom slučaju je potpuno opravdana poslovica: “Šta ne znaš, to te ne sekira”. Jedini moj odlazak kod ginekologa bio je da mi se utvrdi trudnoća i da se porodim.

Tamara je rođena u februaru kada je temperatura bila 26 ispod nule. Ovih dana bi u naslovima pročitali “crveni meteo alarm” ili “JEZIVO!”.

Onog trenutka kada smo došle iz porodilišta ja sam iskorištavala sve svoje instikte da donesem zdrave odluke.

Nisam mogla da priupitam časkom ni zašto mi beba sisa prst, ni kako da reagujem kad štuca po celu noć, ni bezbroj dilema koje majke uvek imaju.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Najinteresantnija anegdota iz tog prvog perioda je što sam navijala sat noću da bi proverila jel otkrivena, jel joj hladno. Nije da nisam znala da se bebe bude pa da nam ne treba sat, prosto su moji prvi koraci obeležili moj karakter prema deci i do danas.

To su bile devedesete, pune turbulentnih događaja i imala sam sreće da imam dve bake na selu kod kojih je moje dete provelo puno vremena dok smo mi pokušavali kao i svi, da preživimo te godine.

Kada sam je prvi put ostavila samu, osećala sam fizičku bol zbog nedostajanja. To nisam uspela da iskontrolišem ni do danas, iako ume da opterećuje obe strane.

Oko školskih obaveza i aktivnosti nisam se uopšte opterećivala. Za vreme bezbrojnih nestašica struje, igrali smo se svega i svačega – pa eto ono, što je danas preporučeno i na čemu se pišu doktorski radovi, mi smo obavili iz situacija.

Nekako sam oduvek smatrala da ne treba popuštati pred onim “svi imaju” pa sada pred sobom vidim mladu ženu , apsolutno svoju, koja preuzima odgovornost, istražuje, planira i nije ni u kakvom kalupu.

Nisam sklona da pripisujem sebi zasluge ni za njene vrline ni za decu sa kojom radim, iako mi skoro svakodnevno neki već odrasli klinci to spomenu ili roditelji koji se zaista trude da budu aktivni u odrastanju svoje dece.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Ne verujem da postoji pravo i nepravo vreme za decu. Život ne staje kada dobiješ decu, ako si spreman rašćeš zajedno sa njima. Nije samo utisak, već činjenica da sam od svog deteta saznavala više o svetu i važnosti pojedinih segmenata, nego što se meni činilo da ona to usvaja od mene.

To radim i sada sa svojim unucima i đacima u školi. Tek kad sam zaokružila ciklus shvatila sam da je ljubav konstanta koja nikada ne izlazi iz mode, vreme provedeno sa decom je više od pola pripreme za sve što ih u životu čeka i da na putu do škole možeš sa decom da naučiš svašta samo ako za to imaš volje .

Bezbroj puta sam se preispitivala gledajući zrelije majke jesam li trebala ovo ili ono. Tome je došao kraj odmah posle završetka osnovne škole kada sam potpuno bila izostavljena iz svih upisa u školu, prijemnih za fakultet i ostalih stresnih stvari.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Posao roditelja se nikada ne završava ali dolazi u fazu preokreta i uživanja u prepoznavanju uticaja koji si ostavio na dete. Zajedno se bavimo humanitarnim radom, zajedno smo empatične prema ljudima, životinjama i događanjima u svetu.

Najveći benefit je što sam se našla kao gledalac u odgajanju unuka i vidljivo je koliko moja ćerka to savršeno radi, uključujući ono što ja kao mlada majka nisam imala u “repertoaru”. Puno izgovorenih “volim te”, zdrave obroke, rutine zbog kojih se odriče mnogo svog slobodnog vremena, planiranja.

Za roditelja nije važno izreći hvala, reči su jeftine ako se to hvala ne prožima kroz biće u čijem si formiranju delimično učestvovao jer oni su zaista produkt prvo porodice i vrtloga života gde je dovoljno samo naučiti ih da plivaju.

Ovo me niste pitali

Kao neko ko učestvuje u formiranju dečijih navika od najranijeg doba, podvukla bih da ne morate biti savršeni da bi deca učila rado od vas. Morate ih poštovati, hrabriti motivisati, imati interesovanja za njihove priče koliko god vam se činile detinjaste. Oni više nego iko umeju da iznenade. Budite samo saobraćajac na tom putu i postarajte se da oni idu ka pravom cilju a to je sreća. Srećno dete će doneti radost celom svetu a uspeh je apstraktni pojam varijabilan u svetu današnjih vrednovanja. Uspeh je ne baciti papir na travu, ići na klizanje iako ne umeš, ići na plivanje iako nisi vešt, čitati titlove ceo sat, podeliti posao u kuhinji čak iako se napravi nered, uspeh je odgajiti srećno, svesno dete koje će za sebe izabrati ono što je definicija uspeha za njega.