O meni
Zovem se Vanja Petković, rodom iz Bačkog Monoštora, sela kraj Sombora. Završila sam srednju medicinsku školu, smer pedijatrijska sestra – tehničar. Majka dva divna dečaka, Ognjena koji ima 6 godina i Simona, našeg beka-meka-zveka, ima 2 godine. Ove godine punim trideset i osećam se zaista sjajno.
Životna želja mi je bila da postanem pedijatar, međutim, tadašnje okolnosti tadašnje su me navele da upišem ekologiju. Zbog svega toga a istovremeno i iz ljubavi prema svom okruženju, prirodi, pokrenula sam i vodim Humanitarno ekološku organizaciju Čepom do osmeha, najmasovniju humanitarnu organizaciju u regionu, koja zahteva moje konstantno angažovanje. Suština akcije je da se sakupljanjem plastičnih čepova pomaže deci sa smetnjama u razvoju. Svakodnevno planiramo raznorazne aktivnosti i projekte, kako bismo olakšali deci život. Istovremeno mi je, kao diplomiranom ekologu, veoma važno što edukujemo decu, o ekologiji, reciklaži i sortiranju otpada.
Ovog proleća postavljamo prvo kombinovano igralište u Srbiji za decu sa smetnjama i bez smetnji u razvoju. Svaka sprava je napravljena tako, da mogu da koriste jednako sva deca. Pravili smo i najveći mozaik od plastičnih čepova i obarali Ginisov rekord, a sve to u cilju novih dečijih osmeha, zbližavanja ljudi i njihovog druženja. Cilj nam je širenje ljubavi i pozitivne energije – u pozitivnom i čistom okruženju ljudi daju svoj maksimum, a mi smo tu da ga izvučemo.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Postala sam majka prvi put sa 24 godine. Sada, iz ovog ugla i posle svega što me je tada snašlo, bih mogla reći da je to bilo malo rano, iz tog razloga jer sam završavala fakultet i upisala dodatno master studije, pa je obaveza koje su me tada snašle bilo mnogo. Međutim, iako je Ognjen došao rano što se tiče godina, bila sam emotivno spremna za bebu i za tu novu promenu u mom životu. Uvek sam bila dobro organizovana, a ljubav prema deci i završena srednja škola za pedijatrisku sestru i majka babica u penziji, mnogo su mi pomogle u svemu tome. Takođe, prednost mladog roditelja, bar je kod mene tako bilo, je što sam uvek potencirala samostalnost kod deteta. Kao mlad roditelj, manje se plašite raznih situacija od kojih možda roditelj sa dužim životnim iskustvom strahuje. Uživala sam u svakom danu sa njim i u svom ispunjenom studentskom životu, i nisam imala želju da dodatno izlazim sa drugaricama. Zajedno smo čekali u pošti, išli na razne seminare, konferencije, motivacione govore i na taj način je naučio da bude strpljiv. Mnogo smo pričali, igrali se i uživali svaki dan.
Onda smo odlučili da želimo još jednu bebu, kako Ognjen ne bi bio sam. I tada je došao Simon. On je stigao u 28.godini. Opteretirala sam se unapred – kako ću ja sa bebom po Ognjena u vrtić? Kako ću ako pada kiša? Kako ćemo spavati, jesti i sve ostale stvari? Međutim, shvatila sam da je najbolje organizovati se dan po dan, i prosto se prepustiti se trenutku. Kako koji problem naiđe – rešavaćemo i bespotrebno je stvarati paniku unapred. I tako je i dolazak Simona bio divan – došao je bata! Ognjena sam pripremala na razne načine, bojili smo stomak, pričali šta ćemo sa njim, kako ćemo ga čuvati, hraniti i učiti svemu. Takođe smo mu rekli da će mu bata iz stomaka doneti igračku, i to smo iscenirali. Objasnila sam svima da se prvo sa njim pozdrave a onda mu dozvole da kaže da ima brata, i sve dalje oko njega. Mislim da je to urodilo plodom jer Ognjen uopšte nije ljubomoran.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?
Na ovo pitanje mogu reći, a to sam gore i napisala, da sve zavisi od toga koliko se čovek oseća zrelo i ispunjeno. Mada je i podrška porodice je ključna, ukoliko postoji, mnogo toga olakšava. Otežavajuća okolnost je bila ta da je suprug radio od 6-18h i putovao je 50km2 izvan od Novog Sada. Roditelji su bili daleko i jedni i drugi, ali upravo ta zrelost mi je pomogla da i taj period prebrodimo i ispunimo vreme najbolje moguće. Ognjena je čuvala svaka moja drugarica, dok sam ja išla na predavanja i vežbe, i eto upravo je i to bila prednost, što je on bio prva beba u krugu mojih prijatelja, pa su uskakale da pomognu. Mada je i suprug kad je došao kući gledao je da me zameni i tako smo se dopunjavali. Podrška supruga i u samoj akciji je ključna, i omogućila je da opstanemo.
Sa Simonom je isto sve išlo dosta lako. Dobra organizacija je ključ svakog uspešno preživljenog dana. Nije naravno svaki dan bio divan i krasan, ali lepim objašnjenjem Ognjenu da je mama umorna i da joj je potrebno malo da se odmori, mnogo mi je pomogao.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
S obzirom na to da vodim organizaciju „Čepom do osmeha“ od samog početka, a to je propratilo obe moje trudnoće i period beba, upravo smo na sve sastanke, edukacije, motivacione govore i konferencije išli sa Ognjenom. Tokom sastanka na kom smo se dogovarali da BeX kuriska služba prevozi čepove za našu organizaciju, što danas i radi bez ikakve novčane nadoknade, Ognjen je glavnoj menadžerki nekoliko puta rekao da je gladan. A pritom je jeo pre samog sastanka. Nakon toga smo otišli u toalet, gde sam pokušala da mu objasnim da mora da ćuti dok odrasli razgovoraju, vratili smo se nazad i kad sam pokušala nešto da kažem, on me ućutkao da ne smem da pričam dok odrasli razgovaraju. Tada su se svi smejali a ja sam htela da propadnem u zemlju!
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Posavetovala bih da se odluče na decu onda kada su same spremne, bez ikakvih pritisaka – bilo da dolaze od supruga, porodice ili okoline. Jer ukoliko nije žena spremna da postane majka, stvara se nervoza i sve ide mnogo teže, bez obzira na to koje godine su u pitanju. Svako ima pravo u životu da ga živi na način kako sam želi, i ukoliko to sebi dozvoli – sve bude u najboljem redu.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Smatram, da je najbitnije da dete zna koje su granice, i tome ih možemo naučiti do treće, četvrte godine. Posle sve ide lako. Bar je kod mene tako bilo, videćemo da li ova metoda ima efekta i kod mlađeg sina. Takođe, treba sa njima pričati kao sa odlaslima, i o svemu, jer tako nauče da sve probleme rešavamo zajedno, da život ima i lepih i manje lepih trenutaka i pripremamo ih na ono što ih čeka. Sve oni razumeju i bolje nego što mi mislimo.
Ovo me niste pitali
Niste me pitali kako je živeti u garsonjeri od 27m2 sa dvoje tako male dece. Mislim da nas je život u tom prostoru, koji su mi roditelji obezbedili za boravak tokom studija a mi smo ostali tu dok ne obezbedimo uslove za stambeni kredit, zapravo povezao. Ljudi bi pomislili da deca, kad odrastaju u malom prostoru, budu nervozna, ali ne, oni su navikli jedno na drugo, bez nervoze i bez tenzije, tu smo na okupu, povezani, puni ljubavi i tolerancije.
Danas, konačno smo omogućili uslove za stambeni kredit i idemo u veliki stan, ali ovo je bilo mesto gde su se rodili ljubav, povezanost i strpljenje i mislim da nam je to dobar oslonac za dalje odrastanje.
Dodala bih da su nam današnja decanetrpeljiva i netolerantna jer im mi sve pojednostavljujemo. Nemojte pričati pred detetom „kad krene škola mora imati posebnu sobu“ jer ono to samo neće zahtevati, ali kada dodje period za školu smetaće mu sve, jer mu je ostalo upravo od vas da mu je potrebna posebna soba. Ovo je samo jedan primer, ima ih dosta. Treba im biti uzor, pohvaliti ih kada urade nešto lepo, treba da volontiraju, ne budu sebični, nervozni i da na lep način ispune svoje slobodno vreme. Moj Simon prepoznaje znak „Čepom do osmeha“, dok Ognjen pomaže mnogo u akciji i ja sam mnogo ponosna na njega!
Izvor: Detinjarije.com
