Majčinstvo u 20/30/40-im: Vesna Kapor

Vesna Kapor je napisala roman “Tri samoće ili mesto nedovršenih stvari”, zbirku priča “Po sećanju se hoda kao po mesečini”, kratku prozu “Kap što i vama želim”, a u pripremi je njena druga zbirka priča “Venac za oca”. Dobitnica je nagrada “Laza Kostić” i “Miloš Crnjanski”. Urednik je književnog programa u beogradskom Studentskom kulturnom centru, gde organizuje predstavljanja i razgovore o delima savremene srpske književnosti. Majka Danila (18) i Alekse (15)

O meni

Danilova i Aleksina majka. Tetka jedne Jovane i Petra. Iz kuće Samardžić. Udata u kuću Kapor. Ipak, još uvek ona devojčica što ponavlja: Majko, zašto ovo, majko zašto ono… Dalje, piškinja (kako je moj mlađi sin kao šestogodišnjak okarakterisao žene pisce), domaćica, (omiljeno područje rada: kuvanje, bez pranja posuđa), radnik u kulturi, neumorni Kalimero…Šta reći, život kao takav: ništa i sve, odjednom.

Tri muškarca, gajim. Dva rođena, jednog zavoljenog. Odgovorno, iscrpljujuće, urnebesno. Rođena i odrasla u Nevesinju u arkadijskom duhu. Prilepljena za priče starijih, privržena uvek onim što gube i stradaju. U Beogradu, spasavaju me na Dečjoj klinici u Tiršovoj, i počinjem, stvarno da živim. U Beogradu, kao voljenom mestu u kome paralelno živi bezbroj svetova, gradim sebe. I porodicu, na dva mesta. Beograd i Hercegovina; svesno tako, jer svaki od tih prostora ima svoje priče i vrednosti.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Prvi porođaj u trideset trećoj, drugi i trideset osmoj. Hrabro zagazili u zajednički život, muž i ja, devedeset devete. Nije bilo lako. Muž i ja, sami, daleko od matične porodice. Pre svega, nije bilo lako izneti tu godinu. Trudnoća u poznim godinama, pod bombama. Samo što sam se vratila iz jednog rata, ni trepnula, počeo drugi. Sećam se, dani bistri, svetli, a noći guste, i strašne. Kad je bombardovana televizija, odlazim u Nevesinje, ponovo. Teško je bilo, ali ponovila bih. Majčinstvo je naveći i najlepši doživljaj, ženin. Kad se osvrnem, vidim dvoje koji se ne plaše, koji idu napred, kao da je to sve najprirodnija stvar na svetu: Da padaju bombe, a vi osluškujete život u sebi.
Prvo dete, veliki burni doživljaj, i događaj. Drugo, donosi smirenje. Uravnoteži život. Prosto, sve dobije neku finu meru. Tako je, Danilo nas je izveo na more roditeljstva, a Aleksa umudrio; kao da smo ga čekali da se kompletiramo.
Nije lako biti mlada mama u poznim tridesetim, nije, ali je lepo. I neponovljivo.
Ne želim da idealizujem, sve mi je bilo komplikovano. Željeno, ali teško. Iscrpljujuće noći u kojima beba plače. Saveti lekara, moderni načinnege i odgoja; s druge strane saveti majki, baba…s treće, nas dvoje i jedno biće, puno energije, koje traži, očekuje…Grčevi, dijareje, zubi..majko mila! S druge strane, bleštavi časovi jeseni, zime, proleća u kojima smo samo nas dvoje. Dok ga previjam ili hranim, pevam ( sir, za uši molim, Edit je na sceni, kasnije tako tipizovana scena), svaku pesmicu odglumim, iz petnih žila. Dete, šta će, trppi. Međutim, ta suluda fokusiranost na dete, na način na koji diše, štuca, puzi,trepće… sa prvim detetom je urnebesna.
Sa drugim je , kao što rekoh, već sve drugačije. Mnogo toga se već podrazumeva, proživljeno je. Prestanete da primenjujete knjiške savete, prosto živite. I to je odlično odmorište, za celu porodicu. Shvatite, život teče vekovima, nije izmišljen juče. Opustite se i uživate.
Inače, stalno sam, pored omiljenog Čika Jove, smišljala neke stihove, sve sam tako izražavala, verujući da je zabavno. Na početku su bili fascinirani. Posle su , valjda mislili da nisam normalna.
Kad svidimo sve poslove, uveče, i ušuškamo dečake, milion puta sam pomislila, stvarno nisu mala deca za babe… Rađa se do tridesete… 🙂
Ono što nas je spasilo i održalo u ravnoteži jesu odlasci u selo, na više sedmica, otovren prostor, dvorište. Velika porodica, uvek se neko nađe da male pripazi i zabavi…
Eto, u tom se ogleda suština pripadnosti. Kad je teško, da se udružimo.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Svaki period života je drugačiji. Smatram da, ako ste mlađi roditelj da se lakše podnose neke stvari, pre svega je tu momenat fizičke izdržljivost. Međutim, s druge strane, iako volim da kažem da sam bila prava ratna cura, rat me zanio, i eto kasno se udala, istina je da pre nisam bila ni spremna. Što bi se reklo, ponekad mi i ne znamo šta je za nas najbolje, ali se stvarni tako odvijaju. Neko to odgore, reši sve.
Tako mogu da kažem, da baš onda kad sam bila emotivno zrela, postala sam majka. Kad sam sazrela za brak, tad se i desio pravi susret. Mada, toliko sam se bila uplašila, da zamalo nisam odbegla, noć pre venčanja. Šala, naravno. Ali, što duže živite sami, sve ste manje spremni na deljenje, zbog toga, verujem, veliki broj ljudi ostaje nepodeljen sa drugim. Ostaje, u sebi. Pre se govorilo, zašli u godine, i prošlo ih sve.
Međutim, ako ste mlađi roditelj, rastete sa decom, a ako ste stariji starite. 🙂 Recimo, kad deca imaju dvadeset a vi imate četrdeset sedam, ako ste to, dakle, obavili ranije, ili na vreme, što bi rekao naš narod, duže uživate u roditeljstvu… nije to loše, uoptše. Ako se sve odvijalo docnije, javlja se jedan grč, da li ćemo uspeti i kako, da podržimo decu do zrelosti. Kao što vidite, kao da živimo u vreme kakvog rata, pogibelj posle bommbardovanja je strašna; svakoga dana čujete da je neko izgubio bitku…i da ostaju sitna deca.
Moja majka je mene rodila u 21. i bila je naravna i snažna, za sve što ju je napadalo. I na neki način, divan i čuudesan, ona je bila stub i u odrastanju bratovljeve i moje dece.
Mada, ovo su moja razmišljanja na datu temu, a istina jeste da smo rasli, da roditelji uvek rastu sa decom, da je sve što se događa samo kad jeste. Mi živimo zaista kao eksplozija. Uvek se nešto ludo događa, ili možda bolje sve što se događa, kod nas, u našem domu, postaje šašavo.
Stalno nešto tražimo, gubimo… smejemo se, vičemo. Prosto, život nasrljava na nas sa svih strana. I mi se zalećemo u svako dan, iznova, sa običnim- oneobičenim porodičnim dramama.
Deca život učine jedinstvenim.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

I novopečena i staropečena. ne znam, imam stalno je neki smeh. Trenutno recimo, često pogrešno čujem ono što mi govore, pa su to stvarno komične situacije, klasične komedije zabune. Ma, vazda neke peripetije. A kad su bili mali, mali, stalno sam skakala slušala dišu li, buljila u njih, pa, jednom sam ih zaboravila u vrtiću…misleći da ih je prijateljica pokupila…
Šaralo se po zidovima. Skakalo sa komoda. Kačilo za lustere. Zbog toga je bivalo i suza i smeha. Imali smo za kućne ljubimce: buba mare, puževe, kornjače, u stanu; u selu, naravno psi, mačke, kokoške, zečevi…
Muziciralo se na šerpama i loncima; pa u jednom periodu grupa Bankrot i viršla ( Danilo I Aleksa), zabavljali su nas u raznim varijantama: predstave, svirke…e, tu je, stvarno bilo smeha!
U večernjim časovima i sad, kad se svi okupimo, često zadirkujemo jedni druge, pravimo skečeve, karikiramo..dinarski duh proradi i smejemo se, slatko, bez sujete.
Šta znam, svega ima.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Majčinstvo je mnogo više od svega. Priroda jeste udesila neke stvari koje danas nauka čini rastegljivim. Mislim da je bolje rađati ranije, ali ipak svako ima svoju granicu spremnosti. I dobro je kad se sve posloži, ali nema lakog života, nema života sa reklama. Život nije fotosešen. Život je mnogo složeniji od modela kakav nudi naše vreme. Biti mama bogatašica, prvorotka i sa pedeset pet godina, možda je odlično, ali živeti običan, normalan život i biti ta ista prvorotka, Boga mi, nije to isto. Istina, nekad se rađalo i sa sedamnaest i sa pedeset; moju babu majka je rodila u pedeset drugoj, ali ona je bila najmlađe deste, i to je opet bilo neko drugo vreme. Život u megalopolisu kakav je Beograd iscrpljuje. I kad prođe porodiljsko bolovanje, mi smo suočene sa surovošću sredine, sa nemilosrdnim zahtrevima na poslu, i često, samo deklarativno, podržava se materinstvo, kroz neke kampanje koje nemaju veze sa stvarnošću. Tu ostajemo samo naš Čovek i mi; i tu se pokazuje koliko je važan zajednički život, koliko je važno partnerstvo. I , na kraju krajeva, to biva model za našu decu, muški i ženski princip koji tvore svet.
Dakle, svako ima svoje vreme, za sve.
A poruka jeste: život koji se nastavlja kroz nas, to je večnost, koračajte hrabro napred. I da, obavezno dojite svoju decu, vaše mleko ja najača veza sa svim što jeste, to je čudestvena stvar.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Sve što jesmo u životu ogledalo je onoga što smo poneli iz roditeljskog doma. Sigurnost, ljubav, otovrenost prema svetu, prema drugima…
Poverenje, iz sopstvenog života nečijeg deteta samereno, to je ključna reč. U redu je da svako ima prijatelje, generacijski, sa kojima deli intimu; ali u ključnim pitanjima, u ključnim situacijama, važno je znati da je porodica oslonac. Kroz svoje roditeljstvo razumete bolje i svoje roditelje,mnoge stvari bivaju vam razumljivije, i to je važna stvar. Tako se pravi neohodna generacijska ravnoteža.
Roditeljstvo je cedloživotna posvećenost. To je nešto od čega ne možete odustati.
Kroz roditeljsvo sam postala i jača i nežnija. Tek kad sam postala majka i moje telo je zasijalo, drugačije. Rodila se sigurna žena, spremna da pomeri svet.
Odgovornost za decu, odgovornsot da im prenesete prave vrednosti, da im pomognete da raumeju svet, da se snađu, da razluče dobor i loše, da postanu ljudi, da znaju ko su im bili preci, da im tradicija nije smešna niti strana, a da su stanovnici sveta…velika je to i divna priča.

Ovo me niste pitali

Čemu učim svoju decu? To ste zaboravili. 🙂
Da razumeju druge. Da osete kad je potrebna pomoć bližnjem. Da je svet divno i strašno mesto. Da je čast važna stvar. Da je smeh čudesan lek. Da ljubav nije zaslepljenost nego razumevanje. Da su naši preci bili veliki i hrabri ljudi. Da vole Crnjanskog, naravno, i čitaju, naravno, jer tu je sve bitno izrečeno, što čini čoveka i život. 🙂

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: