Majčinstvo u 20/30/40-im: Vesna Smiljanić Rangelov

Vesna Smiljanić Rangelov je autor brojnih tekstova i prevoda objavljenih na Detinjarijama. Kao mama dva dečaka, od 7 i 10 godina, podelila je svoje roditeljsko iskustvo sa čitaocima:

Predstavite sebe, svoje trenutne aktivnosti i planove

Majka sam skoro pa desetogodišnjeg Đorđa i sedmogodišnjeg Simeona. Supruga, tetka, strina, jetrva… nosilac sam gotovo pa svih ženskih rodbinskih zvanja i jednog počasnog – kuma. Posao mi je da prevodim, pišem, popravljam i uređujem tuđe prevode i rukopise. I sve po kući, a ponekad ništa. Kad odemo u Murtenicu (da, ona postoji!), popravljam seoski put i sadim biljke. U Beogradu ponekad, sve ređe, sami, tj. porodično, čistimo obližnji park. Pored toga imamo porodičnu „virtuelnu garažu“, zove se Vesela samostalna radionica (veselasamostalnaradionica.org) u kojoj odlažemo, čuvamo, zatim doterujemo i preobražavamo ideje koje su se ko zna kad pojavile i još nastoje da se ostvare.

Jedna od takvih je „Rečnik detinjih reči i izraza“ ili SRPSKIRIČARSKA REČORČICA. Prikupljamo reči koje razna deca izmišljaju ili stvaraju od postojećih reči, ali prema njihovoj, dečjoj logici. Kao što je bubabak (mala stolica) a sukapak (velika stolica). Kao što je jedalko beba koja sve stavlja u usta, vodokopnac vodozemac, kao što se frkljemeči onaj koji nemirno spava, a dvrndudlja onaj ko vešto beži u igri, dok je polak onaj koji je vrlo spor. Kad ih sakupimo, plan je da ih obradimo kao u svakom drugom rečniku i objavimo u štampanom izdanju kao rečnik i ujedno kao radosnicu, budući da će biti navedeni primeri i imena govornika. Tako da kada odrastu naša deca imaju jednu tako posebnu uspomenu na detinjstvo.

U toj Veseloj samostalnoj radionici raste još jedan poduhvat – STIHAN VEZAK – riznica u kojoj treba da budu sakupljeni rukopisi naših velikana. Ideja je da svako od njih odabere pesmu iz svetske baštine i ispiše je svojom rukom. Na taj način dobijamo riznicu rukopisa (koji je u sve manjoj upotrebi) i antologiju svetske poezije. To je jedan izrazito polak posao, jer je reč o čistom entuzijazmu, ali je zato baš i najmnogije lep.

Ja – mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Prvi put sam postala majka u 31. pa u 34. godini. Pošto sam prve noći nakon porođaja držala bebu na grudima, a na podignutim rukama i kolenima razapet čaršav da joj ne bi duvalo (januar, krevet pored prozora, košava svira a prozori u porodilištu još ne behu zamenjeni) – rekla bih da sam se snašla. Ovo naravno nije značilo da bi mi vetar oduvao bebu, ali na čuđenje onih koji su se tome čudili i upozoravali me šta je sve moglo da se desi – ja sam odgovarala još većim čuđenjem da je to moglo ikako da bude opasno. Ne znam koliko među porodiljama ima razumnih žena, ali ne mislim ni da nije dobro što razum ustupi pred intuicijom. Naprotiv. Materinski instinkt nije izmišljotina. Mnogo su mi pomogli saveti i iskustva drugarica koje su već bile postale majke. Pomagali su saveti i onih s kojima se nisam slagala. Kad sam rodila Simeona, Đorđe je imao dve i po godine. Veća tema bilo je postupanje s njim, s bebom smo već sve znali šta ćemo i kako. Tako je Đorđe dobio bebu u svoju sobu pa je postao veoma važan i često sam čekala da mi on kaže da uzmem bebu koja kenjka. Trebalo je taktizirati, trebalo je strpljenja, ali bilo je to dugoročno ulaganje.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Imam jedan aforizam, nastao na osnovu ličnog iskustva: majka je osoba koja ustane čim sedne. Eto, u ranim tridesetim možete brže da ustajete i ređe da sedate. Dovoljno ste mladi da vam lakše padaju neprospavane noći. Odnosno, čini mi se da u četrdesetim ne bih bila u stanju da mesecima ne sastavim sedam sati sna. Ali, to možda nije tačno – majčinski instinkt bi verujem uradio svoje. Mana majčinstva u tridesetim moglo bi da bude to što je to za one kojima je stalo, pravo vreme za guranje karijere, a sa odlaskom na porodiljsko to obično znači da ženu neće sačekati iste prilike kada se vrati na posao. (Da ne bude zabune, to bi važilo i za muškarce ako bi oni odlazili na porodiljsko.) Međutim, žene kojima je karijera na prvom mestu sigurno su svesne toga pa svoj život planiraju drugačije, već prema svojim prioritetima. Ispada, da su tridesete vrlo zgodne za rađanje.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Mnogo toga postane smešno tek kada prođe vreme. Tako danas našim mladim prijateljima prepričavamo anegdotu iz vremena kada je stariji sin gurao peti mesec. On je valjda bio školski primer bebe koja spava kada dođu gosti a preko noći „jača pluća“. Jednoga jutra njegov tata je, ispraćajući moju sestru koja je i sama nekoliko dana učestvovala u našim celonoćnim žurkama, u kolima otvorio dušu: „I mleka ima dovoljno, i grčevi prošli, i zub mu nikao – i on i dalje plače… Ja stvarno ne znam gde smo mi s njim pogrešili i kako da to ispravimo.“ Ovaj primer uzimamo kao merilo početničke roditeljske unezverenosti i najiskrenijeg nemanja pojma.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Moja baba ima šestoro praunučadi. To je lepa pomisao na starost. Međutim, u današnjem vremenu, poznata stvar, važe druga merila i kvaliteta i kvantiteta života. Ne znam kad. Jedino znam da razlog za odlaganje roditeljstva nipošto ne bi trebalo da bude neko tamo slaganje kockica, obezbeđivanje sredstava za prestižno školovanje i ispunjavanje nekakvih materijalnih „normi roditeljstva“ koje sveukupno nemaju veze s onim što roditeljstvo jeste. Od atomskog napada nema spasa. Ali mi pada na pamet da bi se u tom trenutku trebalo grliti. Najskuplje patike na svetu ne postižu golove. Hoću da kažem, žena koja zna da želi dete, a naročito više dece, i pod jedinim obaveznim uslovom – da je sigurna u izbor partnera i da je ta ljubav uzvraćena – to je to. Ja sam se smejala kad je moj momak u našoj rešenosti da zapadnemo u kreditno ropstvo, na prvu isključivao stanove koji nisu u blizini parkića, vrtića i škole, a tri meseca kasnije to nije bio oskudno namešten stan (u nedostatku kreveta, sazidali smo ga od knjiga) nego pravo-pravcato gnezdo.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Iskustvo u majkovanju naučilo me je da usporim, da preredim obaveze i „obaveze“, da odustanem od žurbe i da cenim dokolicu. Jedan od razloga zašto današnji roditelji čine deci medveđu uslugu radeći sve umesto njih – jeste žurba. Pošto žurim, bolje da ja časkom… a hteli bismo samostalnu decu. Pa onda, Vesna, stani malo – počni ranije pa polako, pa će biti i brzo i korisno. I tako sada sporije razbijam tanjire, ali i dalje držim rekord. Dete me teši: „Mama, ti nisi smotana, ti imaš talenat za smotanost.“ Još me je učinilo i osetljivijom, ranjivijom, recimo otkad sam majka nisam u stanju da pogledam neki film o holokaustu. A istovremeno me je naučilo hrabrosti – da hrabro izrazim poverenje koje, je li podrazumeva se, imam u dete. To znači da hrabro ne stojim ispruženih ruku ispod drveta na koje se ono penje, da hrabro ostanem u kući dok prvačić uvežbanim putem ne dođe sam iz škole, da hrabro izgledam mirno dok mi srce sumanuto lupa. I rođenu majku sam (hm, valjda) uspela da prevarim da je tako.

U odnosu roditelj–dete važno je zajedničko vreme. To jest za razvijanje, produbljivanje i punoću tog odnosa je važno da imate vremena. To ne znači da zapostavite sve drugo i celu sebe i sve svoje vreme „poklonite detetu“ nego da sebi poklonite vaše zajedničko vreme. To vreme ne mora, čak i ne treba da bude nabijeno ne znam kakvim sadržajem, naprotiv, najobičnije cunjanje i emotivna razmena koja uz to ide… Nauštrb besomučnog servisiranja brojnih aktivnosti koje duh vremena nameće i njima i nama. A opet, mnogi roditelji nemaju vremena zato što teško zarađuju za osnovne potrebe. U oba slučaja ugrožena je bliskost sa najbližim bićem. To je nenadoknadiv gubitak.

I neizostavno je važan humor, duhovitost. Držim da duhovitost prisutna u svakodnevici neguje dušu i razvija britkost uma bolje od svake aritmetike. Duhovitost dolazi iz duha, a znači i da ga neguje i oplemenjuje. Oko zdravog duha, zdravo je i telo.

Ovo me niste pitali

Maštam ponekad da svako dete po rođenju dobije po jednu livadu na korišćenje do punoletstva. Ljubav prema prirodi prenesite deci ako je imate. Ako je nemate, snađite se, potražite je zajedno.

I još nešto: iako je citiranje nezahvalno, krivotvorno, jer je vađenje iz konteksta i smeštanje u neki drugi kontekst, ipak, neko beše rekao da je čovek najbliži sebi kad dostigne ozbiljnost deteta u igri. Dakle, uozbiljite se 🙂

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: