O meni
Ja sam Vesna Surčulija Radić (http://evamusic.rs/sr/vesna-radic-sucurlija/ ), imam 38 godina. Diplomirana pijanistkinja sam, profesorka klavira i preduzetnica. Od nedavno sam mama malog Stefija koji ima 10 meseci. Zaljubljenik sam u klasičnu muziku i pedagogiju, kojom se uspešno bavim 15 godina. Nakon više od decenije iskustva u državnoj školi sa koleginicom Anom Rančić osnivam Prvu međunarodnu privatnu muzičku školu “Eva Music” koja radi po Kraljevskom Britanskom programu i licenci a kojoj za nekoliko meseci slavimo peti rođendan (www.evamusic.rs ) Autorka sam romana “Foliranje” (izdavač “Prosveta” Beograd) i teksta za monodramu “Mama, zašto se foliraš?”. Sina Stefana suprug i ja smo dugo čekali i njegov dolazak na svet me je ispunio i usrećio kako sam do tada samo mogla da maštam. U planu imam proširenje delatnosti naše škole koja se tiče humanitarnog rada, nastavak rada na drugoj knjizi a pre svega imam ogromnu želju da proširimo našu porodicu.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Otvoreno ću priznati da sam imala strah od majčinstva. Oduvek sam strahovala da li ću biti dobra mama, preispitivala sam se i zamišljala ružna scenarija. Nisu vredele reči ohrabrenja mog supruga i prijatelja. Danas, nakon ovih nekoliko meseci Stefanovog života, o sebi mislim da sam dobra mama, sigurno najbolja za njega. Valjda me on sam, svojim ponašanjem i rapidnim napretkom, čini samopouzdanom mamom.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Neko opšte pravilo, iz iskustva profesorke, jeste da su roditelji koji mladi dobiju decu opušteniji a da su roditelji koji kasnije dobiju decu posvećeniji. No, iako se ovo odnosi na većinu roditelja, izuzeci postoje. Mislim da pripadam toj grupi izuzetaka, jer sem što sam veoma posvećena Stefanu, maksimalno se trudim da budem opuštena i mnogo prijatelji mi kažu da ga gajim kao da mi je drugo dete.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Kada je suprug došao po nas u porodilište, prvih dana februara ove godine, babica je krenula da oblači Stefana. Mi smo spremni izvadili zeku i kombinezon. Žena nam je tražila tetra i švedske pelene, mi smo samo slegli ramenima. Zatim je pitala da li imamo benkicu, a nas dvoje smo se pogledali kao da ona priča stranim jezikom. Onda je zatražila bodi ili bilo šta što može bebi da obuče ispod “zeke”, jer beba traba da ima na sebi uvek dva sloja. Moj suprug je pobedonosno izvadio kombinezon i mahnuo njime da pokaže kako mi imamo dva sloja! Dobismo komentar da smo je nasmejali kako niko nije poslednjih meseci i da zapravo može i tako da se izađe iz porodilišta. I tako je beba u zeki i kombinezonu, bez kapice i svega ostalog, stigla u svoj dom prepun ljubavi i smeha. A nas dvoje smo prvih mesec dana učili tempom da smo mogli još po jedan fakultet da završimo. I naučili smo sve što je trebalo. Srećom, februar je bio neočekivano topao mesec.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Mene i sestru je mama vaspitala da ne rađamo pre tridesete. Ona pripada prvoj generaciji feministkinja na ovim prostorima i uvek je insistirala na tome da završimo fakultet, da se zaposlimo, da budemo nezavisne i da imamo svoj dinar. Tata ju je u tome podržao. Samim tim, za mene je majčinstvo u tridesetim bilo nešto najprirodnije i najlogičnije. Međutim, danas shvatam da majčinstvo u dvadesetim nosi svoje prednosti: roditelji imaju više energije a i bake i deke su u mlađim godinama. No, problem sa začećem, spontani pobačaji koji ni mene nisu zaobišli, nešto su što pogađa i mlađe i starije devojke, te ni tu ne postoji pisano pravilo. Možda je najbolje da kažem da je pravo vreme onda kada žena oseti da je pravo vreme, bez bilo kakvih spoljnih pritisaka. I nijedno drugo.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Poštovanje i poverenje. Obostrano. Ovo smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta/dece. Takođe, važno je da roditelji budu svesni da je primer važniji od reči. Uvek. Mislim da decu, od dana jedan, treba uključiti u sve aktivnosti porodice i da tako najlakše i najbrže uče. Da sa njima komuniciramo kao da su veliki. To sam činila još dok je Stefan bio u stomaku, iako je mnogima to delovalo čudno. Kada se rodito babice su mi rekle da dugo nisu videle tako emancipovanu bebu koja gleda i ponaša se kao da sve razume. Prijatelji i poznanici mi kažu da sam sada drugačija. Ispunjenija, mirnija i srećnija. To i sama osećam. Mnogo sam uživala u samoj trudnoći, sada uživam u tome što sam Stefanova mama. I svaki dan sam zahvalna na tom blagoslovu. Valjda kada neko prođe teži put do ostvarenja ovako divnog cilja kasnije zna više da ceni dobijeno.
Takođe, ovde bih iskoristila priliku da kažem koliko mislim da je važno da očevi budu angažovani roditelji. Moj suprug je jednako tu za Stefana kao i ja. To što sam se brzo vratila poslu kao i treninzima nije rezultat mojih super moći već naše porodične harmonije i jednake podele obaveza između supruga i mene. Mislim da je to tajni začin Stefanove sreće.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Svaka čast na ovoj inicijativi! Ja sam 2016. godine otkrila da bolujem od retke autoimune bolesti koja se zove celijakija. To znači da ne smem da jedem gluten, čak ni u tragovima, i da je bezglutenska ishrana jedini lek. S obzirom da u Beogradu postoje samo dva restorana u kojima mogu bezbedno da jedem, za mene i moju porodicu pripremanje obroka kod kuće je stil života. Doduše, bio je i pre ove dijagnoze.
Trudimo se da jedemo raznovrsno. Kad god imamo priliku kupujemo domaće. I suprug i ja smo gurmani i uživamo u spremanju hrane. Stefana smo uključili u procese kuvanja od dana jedan i on se hrani jako raduje. Do sada ništa nije odbio da proba i jako uživa dok jede.
Jedan od mojih planova jeste da u narednom periodu pomognem Udruženju obolelih od celijakjije i dam svoj doprinos u borbi da svako dete dobije bezbedan obrok u obdaništu. Deca sa dijagnozom celijakije i alergije na gluten ne dobijaju hranu u našim vrtićima već roditelji moraju da im pakuju svaki obrok.
Ovo me niste pitali
Htela bih još da podelim jedno lepo iskustvo porođaja starije prvorotke i da ohrabrim trudnice da je moguće imati kratak i lak porođaj čak i kada ste 35+. Moj porođaj je trajao svega 3 sata (ukupno 6 sa dilatacijom), bez epidurala zbog hronične anamneze koju imam, i mogu slobodno da kažem da je jedan od najlepših događaja u mom životu. Dugujem veliku zahvalnost timu profesora, doktora i sestara na GAK Višegradskoj koji su imali poverenje i dozvolili mi da probam da Stefana rodim prirodnim putem.
Izvor: Detinjarije.com
