Majčinstvo u 20/30/40-im: Zorana Petković

Zorana Petković je već dvadeset pet godina učiteljica, i radi u jednoj Zemunskoj osnovnoj školi. Kao mama dve gotovo odrasle ćerke, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Zovem se Zorana Petković. Majka sam dve kćerke. Dvadeset pet godina služim deci, narodu i državi kao učiteljica. Već šesti put pohađam drugi razred, te ispada da sam večiti ponavljač. Važno je da se zna: sve učiteljice su Velike Svaštarke – svašta znaju i umeju. Mi svakodnevno: čitamo, vezujemo pertle, pišemo, brišemo slinave noseve, crtamo, pevamo, delimo užine, sabiramo, igramo se, vadimo mlečne zube, glumimo, plešemo, brišemo suze, sviramo, trčimo, družimo se, tešimo, slikamo, smejemo se, vidamo rane, takmičimo, odgovaramo na ista pitanja po sto puta i „nadmudrujemo“ sa decom. Dakle, sada je jasnije da to nije posao već životni poziv, u kome bez ljubavi nema uspeha. Sve moje talente, ljubavi i strasti sam utkala u njega. On podrazumeva ogromnu odgovornost i tešku svakočasovnu muku, ali i pregršt smeha i igre. Kada bih se ponovo rodila ponovo bih birala da radim sa decom.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Saru (19) sam rodila marta 1999. godine, pet dana pre NATO bombardovanja Srbije. Desetak dana smo boravile u gradu, u vlažnom i memljivom bunkeru napravljenom pre drugog svetskog rata. I sad vidim taj bunker pun ljudi, žena, dece, i u mom naručju bebu staru celih šest dana. Dok je dojim gleda me krupnim očima, bistrog pogleda. Ona ne trepće, ja ne dišem. Od sreće, od muke, od odgovornosti. Proklinjem i sebe, i muža, i život, i Srbiju, i NATO, što sam je rodila baš tada. Ti su me dani iz korena promenili. Ta tri meseca su svakako bili najgori i najlepši meseci u mom životu. Istovremeno sam bila presrećna zbog naše bebe i na smrt uplašena za svaki njen naredni dan života. Uprkos svemu, šalili smo se da treba da joj nadenemo ime Nata. I tako, dan za danom, Sara je pre neki mesec upisala fakultet.
Tamaru (17) sam rodila kada sam imala 30 godina. Muž i ja smo rešili da napravimo malu razliku između dece da bi Sara imala društvo što pre. Moj san je bio troje dece, ali su nas životne okolnosti omele u planovima. Njih dve su bukvalno jedna drugoj bile stalne pratilje i družbenice. Nikada im nije bilo dosadno, vazda su se igrale, niko drugi nije trebalo da ih zabavlja. Muž i ja smo uživali u njihovom zajedničkom odrastanju. Sara je uvek bila mala naučnica, a Tamara naša maza. I tako, Taša će, nadam se, iduće godine upisati fakultet.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Kada bih birala hoću li biti mlađa ili starija prvorotka – uvek bih izabrala ovo prvo. Moja rođena sestra se udala sa 18 godina i izrodila troje dece. Odrastanje njene dece niko nije ni osetio. Ona su prosto rasla sama za sebe i jedno za drugim. Bez strahova, napora, besmislenih prohteva, pekmeženja. Kada su roditelji mladi oni nisu opterećeni strahovima, imaju puno energije, većinu stvari rade instiktivno, bez previše promišljanja i to je, vidite, dobro. Samim tim i deca rastu neopterećena, slobodna od sterilnosti života, raznih prepreka, roditeljskih trauma. Naravno, tada su komotna da rade i razne nepodopštine, kako deci i priliči, a bez kojih detinjstvo ni ne treba da prođe.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Sećam se kada sam sa Sarom ranije izašla iz porodilišta na moj lični zahtev, položila sam je na krevet, oko kojeg se okupila cela porodica, nasmejana i u tišini, sve bojeći se da joj ne poremetimo mir. Onda sam pitala moju majku: „I šta ću ja sad sa njom??!!“ Tek tada sam shvatila da imamo još jednog člana o kome ne znam kako da se brinem i koji neće nigde otići. Bila sam potpuno zatečena saznanjem da sada ja snosim odgovornost o nekome tako sićušnom i krhkom i nežnom i krupnookom. Već sutra sam jedva dočekala da idemo u šetnju kejom. Obukla se ja, orna i zadovoljna da se prošetam sa mužem. Čekam ga na vratima a on kaže: „A šta ćemo sa Sarom??!!“ Zvuči neverovatno, ali ja sam potpuno zaboravila da nas dvoje od sada imamo i nasmejanu, okatu prikolicu.
A tek kakav fijasko smo doživeli kada smo decu prvi put ostavili same kod kuće!! Otišli smo sa kumovima u pozorište i već u toku prvog čina mobilni je zasijao u mraku. Muž je morao da podigne na noge sve gledaoce u redu u kome smo sedeli, kako bi otišao kući, pošto je Sara dobila temperaturu. U međuvremenu je u gradu počela jaka oluja i grom je udario blizu kuće. Dok je on sumanuto vozio ka kući u našem naselju je nestalo i struje. Naše dve kćerke je zatekao zagrljene, u totalnom mraku.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Jako je važno da se čovek u mladosti izluduje. Da prođe, vidi, čuje, popije, diskutuje, proba šta želi, bori se za svoje ideale, promišlja o svetu oko sebe, upozna, putuje, druži se, tako da kasnije ne postoji žal za mlados’. Kada sam ja sve to odradila, iznenada sam silno i beznadežno zaželela bebu. Dva puta sam osetila tu snažnu želju, koja je pretpostavljam iskonska. Morala sam sada i odmah da rodim dete sa muškarcem kog volim. Jedno vreme smo nas četvoro živeli u jednoj sobi i ništa nam to nije smetalo. Bilo je važno samo da smo zajedno. Znala sam da sledi faza života u kojoj ću biti potpuno posvećena svojoj deci. A znala sam da će i one porasti. I evo me sada, sa kćerkama koje retko srećem u kući, jer su neprekidno „negde“ gde su „potrebnije“. Dakle, opet imam vremena za sebe, iako sam sada i samohrana majka. Sve u svemu, ne treba čekati: stan, posao, bolje vreme, bolju platu, boljeg muža/ženu…dok život prolazi a mi starimo. Zapitajte se: koliko ću godina imati kada moje dete krene u školu, kada bude maturiralo, kada upiše fakultet, hoću li dočekati unuče? To su pitanja koja otrežnjuju i postavljaju stvari na svoje mesto.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Roditeljstvo me je istovremeno i omekšalo i osnažilo. Postala sam jako osetljiva na sve što se tiče dece. Svaki film u kome se radi o bolesnoj ili nesrećnoj deci otplačem od početka do kraja. Dok čitam knjige slične tematike ronzam do besvesti. Bez problema plačem i na javnim mestima kada me potrese nesreća nekog deteta.
Istovremeno sam postala i jako dosledna i zahtevna u vaspitanju, što mi deca često zameraju. Zahtevam odgovornost, higijenu, radnu etiku. Zaista mislim da je nerad svakog zla početak. I da je primer najbolji učitelj.
Najvažnije u odnosu roditelj-dete je iskrenost i gledanje u oči. Moje pravilo je: šta god da se desi može da se popravi ako dete/odrasli nastupa sa poštenim namerama, iskreno i čista obraza. Isto pravilo, naravno, primenjujem na svu „moju decu“.

Ovo me niste pitali

Svašta bih ja još imala da kažem, ali bi moje reči današnji dušebrižnici proglasili politički nekorektnim. Zato evo samo još dve stvari:
Mislim da je veoma važno da u porodici ima više dece, a grešni su prema svojoj jedinčadi oni roditelji, koji imaju uslova za drugo dete, a ne žele da se odreknu svog komoditeta. Opet se zapitajte: Šta će biti kada ja „odem“, kome će se moje date obratiti, od koga dobiti iskren savet, ko će mu pomoći….ako nema svoj rod rođeni (sestru, brata)?
Živimo u doba kada su roditelji preuzeli ulogu „živog zida“ svoje dece. Manijakalno ih brane od: vršnjaka, ostalih odraslih, povreda, tuge, problema, padova, bolova, neuspeha, uvreda, nestašluka…svega što ih čeka iza sledećeg ćoška. A u stvari ih brane od ŽIVOTA. Jer život sve to i jeste, jedna neprestana borba, što reče Njegoš. Ja imam jaku veru u dečje sposobnosti i u njihovu snalažljivost. Temeljim je na svemu onome što vidim da deca čine u školi. I deca budu zadovoljna kad vide da imam poverenje da će sama rešiti neke situacije. Obično problematične situacije samo posmatram sa strane i tek kada vidim da nema rešenja uključujem se u sukob. Dakle: NE ŠTITITE IH OD ŽIVOTA! On ih upravo čeka. Eno ga, viri iza prvog ćoška!