Nama ženama je uloga majke najvažnija u životu. To je, prosto, prirodno. Ljubav majke prema detetu je jedina bezuslovna ljubav, još ako na to dodamo instiktivni zaštitnički stav, potrebu za negom i brigom o nekome ko je od začeća deo nas, onda me ne čudi to što su žene preokupirane decom i njihovim odrastanjem.
Ono što me čudi, a što sve više primetim u svom okruženju, jeste odsustvo volje ili želje žena da se bave sobom i svojim bračnim odnosom.
Verujem da je mnogo lakše pričati ili pisati o ovome, nego delovati u praksi, ali mislim da je tema zanemarivanja sebe i bračnog partnera zarad brige o deci veoma važna.
Ono što me čudi, a što sve više primetim u svom okruženju, jeste odsustvo volje ili želje žena da se bave sobom i svojim bračnim odnosom.
Moja baka mi je uvek govorila: „Najvažnije je da žena bude zadovoljna svojim životom, da radi na sebi i neguje svoj odnos sa mužem. Onda će ona biti dobra majka. Ni jednom detetu ne treba nezadovoljan roditelj.“
Rođenjem deteta u velikoj meri se menja život bračnog para. Oni se prilagođavaju novim ulogama, organizuju svoje obaveze i svakodnevne aktivnosti drugačije nego što su do trenutka rođenja deteta radili. Njihova intimnost, komunikacija, slobodno vreme i shvatanje životnih prioriteta dobijaju novi oblik. Kako je uloga roditelja nova, partneri su nesigurniji, veća je odgovornost, a samim tim i strah, pa roditeljstvo, zbog svega navedenog, izbija u prvi plan, pritiska želju za samoudovoljavanjem i posvećenošću bračnom odnosu.
U jednom trenutku, mnogo je bitno stati i razmisliti. Da li smo uspeli da uskladimo uloge? Da li jedna uloga ili odnos trpi na uštrb drugog i u kojoj meri?
Mnogi roditelji se zalete i taj zalet traje do trenutka „praznog gnezda“, kada se deca osamostale, napuste dom i osnuju svoje porodice. Tada su prinuđeni da stanu i razmisle o svom partnerskom odnosu. Nekada se desi da se ljudi u tom periodu još više zbliže. Shvate da imaju samo jedno drugo i da su jedno drugom potrebni, uživaju i vole se u mirnom periodu koji im prestoji. Sa druge strane, na žalost, ima dosta ljudi koji u ovom periodu shvate da su postali stranci, da se više ne poznaju i da su se udaljili. U tom slučaju ili se razvedu ili nastave da žive kao stranci.
Šta bi se desilo da su se u jednom trenutku svoga zajedničkog života zapitali koliko su posvećeni jedno drugom? Da li su zadovoljni partnerskim odnosom i šta mogu da urade pa da ga poprave ili osveže?
Šta bi se desilo da su se u jednom trenutku svoga zajedničkog života zapitali koliko su posvećeni jedno drugom?
Pričala sam drugarici sa dugim bračnim stažom isto ovo što pišem vama. Rekla mi je nešto što često i u svojoj praksi čujem, a to je „Kada dođu deca, nemate vi više vremena jedno za drugo. Kako oni rastu, rastu i obaveze i zahtevi koje vam postavlja uloga roditelja. Osim toga, sav novac je usmeren u njihovo obrazovanje, razvoj, hobije… Ne možete ništa odvojiti za sebe, za vas, ne možete se opustiti, negde otputovati…“
Pitanje koje sam joj postavila je bilo „Da li odeš kod drugarice ili komšinice na kafu? Da li za to imaš vremena i sredstava? Kako onda uveče kada deca zaspu ili odu kod babe i dede nemate vremena da odigrate partiju „čoveče ne ljuti se“, odgledate zajedno neki film ili odete kod prijatelja?“
Mislim da je od presudnog značaja organizacija vremena i želja za istom, a ne nemanje vremena ili sredstava kako ljudi često imaju običaj da pravdaju svoju pasivnost.
U nastavku: Saveti za negu bračnog odnosa i sopstvenog zadovoljstva
