Mama je glagol, od glagola raditi

Nekada, dok moja deca nisu krenula u školu plivanja, ponedeljak je bio ozloglašeni dan u nedelji. Sve obaveze, jurnjava, škola i posao počinju tada. Sada, ponedeljak je postao mala maca naspram nekih drugih dana u nedelji.

Piše: Jasmina Jovanović

Nekada, dok moja deca nisu krenula u školu plivanja, ponedeljak je bio ozloglašeni dan u nedelji. Sve obaveze, jurnjava, škola i posao počinju tada. Taman se čovek privikne na dva blagoslovena porodična dana i taman kad sredi kuću, uradi sav domaći i vidi se sa dragim ljudima, a ono vrzino kolo, opet počinje ispočetka. Novi domaći zadaci, novi ručkovi, novi nered i opet oni stranci koji će na poslu očekivati od vas da rešite njihove probleme sad i odmah, i da budete oduševljeni što postoje…

Tako je nekad bilo, ponedeljkom. Sada, ponedeljak je postao mala maca naspram nekih drugih dana u nedelji. Na listi ozloglašenih počinju da se guraju utorak i četvrtak…

Oba dana dešava se nešto što nam odmah nakon posla oduzme puno vremena: njeno veličanstvo – škola plivanja.

“Taman se čovek privikne na dva blagoslovena porodična dana i taman kad sredi kuću, uradi sav domaći i vidi se sa dragim ljudima, a ono vrzino kolo, opet počinje ispočetka.”

Kako ti dani izgledaju i šta sve iziskuju možda ne bi bilo dobro iznositi u javnost, iz prostog razloga što mogu da isprepadam neke roditelje koji su možda planirali da krenu sa istom aktivnošću, pa bi bilo nepošteno obeshrabriti ih ovako, ali sa druge strane, možda je ipak bolje da znaju šta ih čeka, da se psihički pripreme…

Svaki dan, sa posla muž i ja dolazimo u najboljem slučaju u 17 časova. Da, u najboljem slučaju, zato što to podrazumeva da smo na putu do kuće uzeli mlađe dete iz vrtića, (koji nam nije uopšte blizu), otišli u nabavku, možda zakazali nekom kod zubara ili čega već, eventualno platili račune u pošti ili čekali neki red u nekoj instituciji. Ne, naravno da se ove stvari ne rade svaki dan, ali neverovali ili da, uvek se pogodi da se naporedo sa odlaskom na bazen namesti i još neki od ovih zapleta u našoj porodičnoj seriji. Nešto što se nikako ne sme izostaviti, ili za šta je rok bio juče.

Dakle, mi smo kući u 17h. Načeti, umorni i bezvoljni. Najzad na okupu. Ali, umesto da se uobičajeno restartujemo lagano uz ručak, kaficu i čavrljanje sa decom, dok nam se krčka ručak za sutra (uvek danas kuvam za sutra), mi po ulasku u kuću krećemo da jurimo kao opareni da bismo sve stigli da uradimo, jer već za nekih, plafon, sat i dvadeset minuta (tačnije u 18.20 časova) – moramo da krenemo na bazen. Bitna informacija je da ne živimo u centru Beograda. Čak ne ni na periferiji, već u predgrađu, nadomak velegrada. Tako da nama nije ništa daleko od nas, ne, nego smo mi daleko od svega.To zna da bude baš dobro nekad,ali kad je većina kulturnih i sportskih dešavanja u pitanju – nije. Posebno ne jer nam je bazen udaljen celih 20 kilometara! Ne samo taj, svaki bazen…

“Bitna informacija je da ne živimo u centru Beograda. Čak ne ni na periferiji, već u predgrađu, nadomak velegrada. Tako da nama nije ništa daleko od nas, ne, nego smo mi daleko od svega.”

Znači, stigli smo do naše jurnjave i pitanja kako sve stići za kratko vreme. Ručak se za sutra ne pristavljam, jer neće sam da se skuva.To je za mene dodatni izvor stresa koji se kao žvaka razvlači i na sutrašnjicu. Ručak od juče se greje, postavlja se sto, raspakuju namirnice, pakuju torbe sa kupaćim kostimima, kapama i naočarima za ronjenje. Opuštajuću, ceo dan čekanu kafu u porodičnom gnezdu ne spominjemo. Nećemo stići. Naše veliko dete nikad ne uradi baš sve za sutrašnji domaći, uvek ima neka nedoumica, i onda dok ja besomučno rovarim po kuhinji u pokušaju da istovremeno napravim salatu, raspakujem ceger, postavim sto i promešam supu, ona ide za mnom i čita zadatak u nadi da sam ja dovoljno skoncentrisana da joj ga objasnim… Moj muž svakako pokušava da mi pomogne, ali se nekako to uvek svede baš na to – na pokušaje. Ili se završi rečenicom „Ja stvarno ne znam gde si to stavila“ ili „Ovo nešto nije u redu“. Naravno da nije u redu, mislim se ja, ali ćutim i pokušavam da se setim kako ide formula za površinu kvadra i da pazim da mi supa ne ispari na šporetu…

Brzinski ručamo, dok preslišavam starije dete da li je sve spakovala – fen, papuče, šampon… Na sred ručka muž skače i priseća se imejla na koji nije odgovorio, a starije dete letka koji su ponudili u školi za neku andrmolju koju prodaju. Mlađe dete već sprema izraz lica za svoju dramu „ja ovo neću da jedem“. Dok se svi oni tako razvlače i prisećaju koječega odugovlačeći ručak, sat neumitno otkucava i vreme prolazi. Najzad, posle mnogo vremena, završili su obrok, domaći, imejl, pakovanje i mi krećemo na bazen – deca u euforiji a muž i ja u agoniji nezavršenih poslova. Dešava se da ne stignem ni da rasklonim, nego me sačekaju celokupni Hirošima i Nagasaki, onako dotučenu posle dečijeg plivanja i mog davljenja u mislima na temu „šta sve nisam stigla i neću ni stići.“

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: