A da sam samo znala da će me Sofija par sati kasnije, kada budemo igrale ne ljuti se čoveče i srkutale čaj, pitati ono što me je pitala, svo ovo vajkanje i oklevanje bih preskočila.
I ko zna do kada bih se tako vajkala, i sama sebe mučila raznim pomislima da se nisam setila starije koleginice i njenih reči: “E, moja Jasmina, pa ja sam sat vremena ranije uvek dolazila na posao i ko zna koliko puta ostajala satima duže. Sve dok se jednog dana nisam razbolela. I mesecima ležala u bolnici. Misliš da je moj posao ostao neurađen? Da je firma poslovala sa gubitkom? Da mi je neko rekao hvala za sve prekovremene sate? Ne, draga. Niko. Došli su, obišli me par puta, doneli pomorandže i cveće i nastavili sa svojim poslom i životom. Tamo mi je jedna bakica cimerka, po otpuštanju iz bolnice rekla: Dete, smiri malo doživljaj. Puna groblja nezamenljivih. I namignula mi.”
Smiri malo doživljaj -ponavljam sebi naglas. Udahnem duboko i uputim se ka svojoj najboljoj drugarici -džezvi. Svet je bolje mesto uz malo dobre kafe. Budim stariju ćerku za školu, ušuškavam mlađu koja ostaje kući sa mnom. Da je lečim, negujem, ljubim, da joj ugađam. Da pijemo kakao i čitamo Čopića, Baku na ringišpilu i Kućicu na nožicama. Da se ušuškamo u ćebence i da je hranim pilećom supom (a jede sama od godinu dana! Ali danas je druga priča). Pravim kačamak školarcu za doručak, uključujem veš mašinu. Dišem duboko, duboko.
Ne radim u NASI, nisam ni kardio hirurg. Ničiji život ne zavisi od mene, sem život moje dece. Ma, ostaću kući dok sasvim ne ozdravi, zabole me pidžama za sve. Potrebna sam svom detetu. Poslova ima hiljadu, a dece imam samo dvoje. Uzimam telefon, zovem svog nadređenog i bez mnogo pravdanja i okolišanja kažem da mi je dete bolesno i da moram da ostanem kući. Sada se već lakše diše. Progutala sam najveću žabu od svih za danas.
A da sam samo znala da će me Sofija par sati kasnije, kada budemo igrale ne ljuti se čoveče i srkutale čaj, pitati ono što me je pitala, svo ovo vajkanje i oklevanje bih preskočila. Srce me je zabolelo od njenih reči. Pitala me je: ”Mama, a jel ti voliš kad sam ja bolesna?” Ja u čudu, odgovaram, “Pa, ko voli kad mu je dete bolesno? Naravno da ne volim!” A ona, sa tužnim smeškom odgovara: ”Ma , znam, ali vidi kako nam je danas lepo, kad si ostala kod kućе”.
Onaj koji je rekao, da čoveka mogu da slome sitnice, bio je u pravu. U velikim problemima, uvek smo prisebni i jaki, a ove sitnice koje lome srce, lome ga na sitno…
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽENSKE PRIČE
Neplaćeni poslovi: Žene rade više od muškaraca i tokom pandemije
UN pozivaju vlade i kompanije da priznaju da neplaćeni poslovi postoje i da primene mere kao što...
U vezi dišeš, ne gušiš se i ne batrgaš. Ne stvaraš od sebe ženu za koju misliš da bi se njemu najviše dopala
Piše: Jovana Kešanski Probaj da obučeš onu tvoju usku bordo haljinu, iako ti je jednom rekao da ti najbolje stoje široke pantalone, da ti haljine previše ističu obline i da...
„Draga devojčice u zelenom kupaćem kostimu…” – pismo koje je postalo hit na internetu
„Draga devojčice u zelenom kupaćem kostimu…“ je pismo koje je postalo viralno na internetu a svedoči o tome koliko je beznačajna naša suština. Nije važno da li smo genijalne, kreativne,...
Istraživanja: Mame su pod većim stresom zbog muškaraca, nego zbog dece
Roditeljstvo može biti prilično iscrpljujuće i za očeve i za majke. Istraživanje je, međutim, otkrilo da muškarci ženama uzrokuju veći stres nego deca. Istraživanje koje je sproveo Today među 7000 mama pokazalo...
Nema komentara.