Mame iz parkića i njihova genijalna čeda

Provela sam par godina družeći se sa ženama i njihovom decom po parkićima u kraju. Odgovorno mogu da kažem da nema sujetnijeg skupa žena na tako malom prostoru od tih mojih mama iz parkića. Jedino što sam mogla čuti prve godine života naših mališana je jedna te ista rečenica: “Nije što je moje dete ali je stvarno najlepše, najbolje, najpametnije itd.” Sve od reda smo bile zaražene tim “virusom” zaslepljujuće ljubavi prema svom prvenčetu koji nam je potpuno pomutio razum da smo znale prosto da se naljutimo jedna na drugu kad nam dete one druge nije “naj”. Nema tog rođendana ili neke posete a da nismo, potpuno uvereni u istinitost svoga suda, samoljubljivo ustvrdile da je baš naš potomak, naš genetski klon bio/bila “naj” pa sve po redu. Slavljenik bi pao u zasenak pred lepotom i šarmom baš našeg mladunca, a nama bi bilo sve kao neprijatno što naše dete krade pažnju i treći put duva svećice umesto smušenog slavljenika. O uobičajenim takmičarskim disciplinama: ko je kad prohodao, koliko reči, zuba, kilograma, kose ima, do liste “objektivnih” svedoka koji svedoče o genijalnosti malog subjekta, neću ni reč. Mogu samo da potvrdim da smo bile u stanju, neka u dalj a neka u vis, ozbiljne, iscrpljujuće i često sa lakšim povredama, sve atletske discipline da izređamo.

I to ne bi bilo ništa loše, šta više. U dobrobiti je za naše dete ta početna očaranost i fascinacija njime, time ono obezbeđuje i osigurava sebi sve što mu je neophodno za rast i razvoj. Mi smo njegov osnovni resurs. Ali, posle određenog vremena, uglavnom posle prve godine, na red dolaze i ozboljni roditeljski zadaci. Više nije dovoljno samo nunanje i pevanje dvehiljaditi put “Bila mama Kukunka” i sviranje ustima na maloj tibi. Sada se prelazi za čas sa gde zeka pije vodicu na časove engleskog jezika, bar dva sporta, muzičku školu, male talente i dr. i sve to do šeste godine. I tu mnoge mame iz parkića prsnu! Sada se zaljubljeni pogled ka detetu menja u namršteno lice očajno što joj se trogodišnjak valja po parku, jer neće da prekine igru i ide na “egeski” već hoće da se igra. A tako je nadareno i napredno to njeno “indigokristalnomesečevo” dete da ona jednostavno mora svoj život da posveti tom presvetlom biću koje bi se najradije valjalo po blatnjavim baricama kao zabranjena mu Pepa Prase. Pepa nije prihvatljiva jer je lik oca, Tate Praseta, prikazan kao smotani debeli šaljivac, kao ni nama dobro poznata verzija Crvenkape u kojoj vuk pojede baku i Crvenkapu. NE! Strašni vuk ih zatvara u ORMAR. Neće njeno dete biti izloženo tako nakaradnim i strašnim arhetipovima i ostalim primitivnim slikama uobičajenog detinjstva. Pa ne zove se ono džaba LavKonstantinMaksimilijan / AuroraBorealisZoi! Prati ona sve merodavne roditeljske portale i stručnjake, zna gde tačno kupiti organsku artičoku i sve potrebno za spravljanje netoksičnog plastelina. Ne viče, ne udara svoje dete, daje sve od sebe, do poslednjeg atoma snage da bude najbolja mama svome najboljem detetu. Istinski se trudi i gine da mu da sve od sebe. Baš sve. Pa i svoje strahove, tripove, neostvarene ambicije. U tom svom ludilu, ta uopšte ne tako loša mama iz parkića, ne primećuje da joj je dete počupalo trepavicu na jednom oku. Sutradan u parkiću kaže da su joj rekli da je to zbog detetove preterane preosetljivosti na dešavanja u svetu?! Siroto dete valjda gleda vesti pred spavanje, da bude obavešteno. Ne pada joj na pamet da je njeno trogodišnje čedo preopterećeno vrtićem, “egeskim”, plivanjem, baletom, pevanjem kod Leontine, programiranjem i kvantnom fizikom. Čupanje trepavica mu dođe kao ventil sa ekspres lonca koji njegova mama ne koristi. Kuva se samo na pari, a užina gledanjem u sunce.