Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi
Odlomak iz knjige: Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas, Jovana Papan, Službeni glasnik, 2018
Piše: Jovana Papan
Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz?
Neka vam za utehu bude činjenica da ovih roditeljskih iskušenja nije pošteđen niko, a da će vaše odluke, ma kakve one bile, uvek naići kako na odobravanje jednih, tako i na kritiku drugih. Ova tema u stalnoj je žiži interesovanja medija, naročito tokom poslednje decenije, otkako moderno društvo sve više počinje da liči na društvo paranoje.
Najgora mama na svetu
Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi, koja je nedavno podigla mnogo medijske prašine objavivši članak o tome kako je svog devetogodišnjeg sina pustila da se sam vozi metroom. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i prezadovoljan je sopstvenom samostalnošću, Škenazijeva je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.
„Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici.”
Roditelji pod nadzorom
Međutim, mada su mediji i roditeljska udruženja pokušali da je stave pod unakrsnu vatru, Škenazijeva je brzo uvidela da, i pored toga što je mnogo onih koji je osuđuju, postoji i ogroman broj ljudi koji odobrava njenu odluku. Kao neko ko se usudio da prizna ono o čemu mnogi nemaju hrabrosti da progovore, ona iz celog sveta dobija pisma čitalaca-istomišljenika, koji su izludeli od stalnog pritiska uspaničene okoline koja ih primorava da svoju decu drže pod staklenim zvonom. Iako smatraju da njihova deca uveliko smeju i mogu da budu mnogo samostalnija nego što jesu, prinuđeni su da ih preterano štite kako ne bi zaradili grdnje komšiluka, slučajnih prolaznika ili nadležnih.
“Kao neko ko se usudio da prizna ono o čemu mnogi nemaju hrabrosti da progovore, ona iz celog sveta dobija pisma čitalaca-istomišljenika, koji su izludeli od stalnog pritiska uspaničene okoline koja ih primorava da svoju decu drže pod staklenim zvonom.”
Medijska histerija
Pitate se zbog čega se danas čak i potpuni stranci osećaju dužnim da vam popuju o bezbednosti vaše sopstvene dece? Škenazijeva smatra da je glavni krivac – zatrpanost medija strašnim pričama o zločinima i nesrećama koje se dešavaju najmlađima. Iako je, na primer, Njujork danas daleko bezbedniji grad nego ikada tokom proteklih pet decenija, ljudi su pod stalnim utiskom zastrašujućih novinskih naslova, koji, zarad privlačenja čitalaca šokantnim sadržajima, u prvi plan stavljaju priče o zlostavljanoj, otetoj i ubijenoj deci, šireći neopravdanu histeriju. Statistike zapravo pokazuju da su slučajevi seksualnog zlostavljanja veoma retki, čak i ređi nego ranije – šanse za takvo nešto su jedan prema milion – ali to ne sprečava ljude danas da u svakom drugom prolazniku vide potencijalnog silovatelja i ubicu. Najzad, svako drugo lice sa naslovnice to jeste. U Britaniji, paranoja je još izraženija – svako ko radi ili volontira sa decom danas mora imati proveren policijski dosije – od božićnjeg Deda Mraza pa do roditelja koji pomažu pri školi ili baka koje poslužuju na rođendanu unucima u igraonici.
“Statistike zapravo pokazuju da su slučajevi seksualnog zlostavljanja veoma retki, čak i ređi nego ranije – šanse za takvo nešto su jedan prema milion – ali to ne sprečava ljude danas da u svakom drugom prolazniku vide potencijalnog silovatelja i ubicu.”
Opkoljena porodica
Takođe, osim gubitka vere u druge ljude, kao i u svoju decu, današnje roditelje karakteriše i veliki gubitak poverenja u sopstvenu sposobnost da decu pripreme za iskušenja koja su, u svojoj mladosti, sami prirodno prevazišli. Kako je primetio Kristofer Laš u svojoj knjizi „Opkoljena porodica“ (The Family Besieged), savremeni roditelji izgubili su veru u autoritet nad sopstvenom decom, a društvo u celini izgubilo je želju da veruje roditeljskoj kompetentnosti kada je u pitanju socijalizacija dece, što je sve zajedno rezultiralo invazijom socijalnog inženjeringa na tradicionalni porodični život.
“Današnje roditelje karakteriše veliki gubitak poverenja u sopstvenu sposobnost da decu pripreme za iskušenja koja su, u svojoj mladosti, sami prirodno prevazišli.”
Odrastanje u četiri zida
Tužna posledica nestanka poverenja među odraslim stanovnicima današnjih otuđenih zajednica, jeste okončanje nekadašnje ere dečje samostalnosti. Mnogi današnji roditelji sa nostalgijom se sećaju svojih detinjstava, i vremena kada pojam „seksualnog predatora“ još nije bio ušao u javnu svest. Roditelji bi mlađariju obično „izbacili“ iz kuće odmah posle doručka, poručivši im da se ne vraćaju do ručka. Deca su se slobodno kretala po svom komšiluku, pentrala uz telefonske stubove, preskakala zidove, zavlačila se u mračne podrume. Prihvatala su slatkiše koje su im kupovale bakice iz susedstva. No, iako su svesni koliko su takva iskustva njima bila dragocena, oni sami ipak se ne usuđuju da takve slobode dozvole svojoj deci. A osnovna razlika jeste u tome što njihovi roditelji nisu svakoga dana zaplašivani jezivim slučajevima koji su se desili negde, nekome, iako su takvi slučajevi i tada postojali. Čak ih je bilo i više nego sad.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: MAMOZOFIJA
Šest načina na koje roditelji govore “NE”
Piše: Jovana Papan “Ne” je jedna od reči sa kojom ćete kada postanete roditelj izgraditi poseban odnos. Za početak, izgovorićete je mali milion puta od trenutka kada vaša beba prvi...
Najteže letnje pitanje za svakog roditelja
Piše: Jovana Papan Svako ko postane roditelj, zna da ga jednog dana očekuju neka teška pitanja koje će mu potomstvo postavljati i koja će zahtevati ozbiljan, promišljen i dalikatan pristup....
Na šta zaista liči kad deca timski rade domaći zadatak?
Piše: Jovana Papan Primećujem da je u školama u modi timska izrada domaćih zadataka. Učitelji i nastavnici zadaju deci pripremu referata i pravljenje panoa. Predmeta je mnogo, i po mojoj...
Imate li kolica za bebe ili pokretni apartman sa pet zvezdica?
Piše: Jovana Papan Među dobrostojećim roditeljima i onima koji pokušavaju da tako deluju, kolica za bebe su predmet želja, merkanja i neophodna ulaznica za „visoko društvo“ kraj bazena sa peskom...
Ja se kao roditelj u potpunosti slazem sa objavljenim tekstom i takav nacin “odgajanja” deteta u potpunosti sprovodim. Moj suprug i ja smo tipicna generacija koja smo 80-ih godina proslog veka odrastali na igralistu, travljaku ispred zgrade, na biciklu , viseci sa drveta, vozeci rolere, radeci domace zadatke samostalno u roku od pola sata i pritom bili vukovci, aktivno se bavili sportom. Letnji raspust provodili smo na selu u svinjcu, stali i kokosinjcu, kao i na moru ne izlazeci iz vode. ….. Sa deset godina sam isla sama autobusom 10 stanica na atletiku i casove gitare. Zaboga, nisu me roditelji vodali i nisu ni jednog mog vrsnjaka. I tada su bulevarom Novog Sada automobili, motori i autobusi isli brzinom bar 50 km/h. Nije to bilo drugo i sigurnije vreme. Isto je. MOja cerka ima skoro 9 godina i potpuno isto odrasta, jedino se ne vozi autobusom na vannastavne aktivnosti jer nema potrebe zbog male udaljenosti. I u moje vreme i danas je verovatnoca da ce neko kidnapovati dete koje se igra u kvartu ili ga pregaziti automobil na pesackom prelazu (u moje vreme bilo je duplo manje obelezenih prelaza) par promila, ali razvojem samostalnosti i odgovornosti smanjili smo rizik da ce biti nesposobno, asocijalno, uplaseno, preosetljivo , izgubljeno…. Bice sposobno za samostalan zivot. U mom okruzenju 90% dece uzrasta 7 i vise godina: ne ostaju sami kod kuce jer se ili oni boje ili roditelji, roditelji ih razvode po treninzima i casovima klavira i sl. (pritom su im sami izabrali i sport i instrument koji ce svirati), nikada se ne igraju na igralistu, uce sa roditeljima, ne znaju da odu sami u obliznju prodavnicu, ne znaju da sami traze casu vode u restoranu,…Jednostavno roditelji to sve rade umesto njih. Pritom, poznate su i delotvorne vaspitne mere poput batina, vredjanja, omalovazavanja i ucena kojima se deca pretvaraju u vrhunski vaspitanu decu kojoj ne pada na pamet da na javnom mestu (van kuce) mrdnu sa stolice, glasno pricaju ili se smeju, potrce i sl. U vecini slucajeva takva deca ne pozdravljaju na hodniku ili ulici, uglavnom cute .
Sve pohvale i za tekst, i za komentar!
Ni ja ne vidim u cemu je problem da dete ide samo u skolu? Najcesce i ne ide samo, vec sa par drugova i drugarica iz komsiluka, a to druzenje je dodatno korisno za dete. Takodje, znam decu koja su od prvog razreda isla autobusom u skolu bez pratnje roditelja.
I ne vidim potrebu da se deca voze na vannastavne aktivnosti. Moze se prosetati, pogotovu ako je dan lep i ako jos neko od drustva ide na tu aktivnost. I to su dodatne koristi. Jedino treba voziti dete ako je nevreme, u sta ne racunam sitnu kisu. Nece nista faliti detetu da malo nazebe.
Koliko sam puta kasnila u skolu, i zalila sto nema nikog ko bi mogao da me poveze. Eypa, nista mi nije falilo! Mozda sam bas tako naucila da ne kasnim.
Komsije su mi se smejale sto jedina od sve dece iz kraja nisam umela da se popnem na drvo. Tad sam bila uvredjena, a sad mi je zao sto se od danasnje dece to ne ocekuje. Jos bi se i uplasili da dete to ume!
Danasnja deca izrastaju u ljude koji nisu sigurni u svoje sposobnosti, jer ih odmalena uce da je svet opasan i da nista ne mogu sami da urade. Cak i kad pokusaju sami nesto da urade, obicno ne uspeju, zbog neiskustva, jer svaka vestina mora da se vezba, sto potvrdjuje njihove sumnje u sebe. Od svih njih deo izrasta u narcise, koji ocekuju da roditelji sve cine za njih i umesto njih, a deo izrasta u ljude koji zive roditeljske snove i lece roditeljske komplekse, uceci skole i radeci poslove koji ih u sustini ne interesuju.
Ali, neka, mozda ja gresim! Mozda je bolje detetu kod kuce. Tu ima internet! A na internetu uopste nema pedofila!