Naravoučenije ili šta srpski roditelji imaju od ove knjige
Kakav je zaključak koji iz svega ovoga može da izvuče prosečan srpski roditelj? Svakako, on je po svome pristupu daleko bliži zapadnom modelu. Štaviše, čini se da ga često i ozbiljno prevazilazi po pitanju sloboda koje daje detetu. Najzad, prosečni zapadnjak koji toliko brine da ne obeshrabri i ne sputava svoje dete verovatno mu ni u ludilu ne bi dozvolio da radnim danom izlazi u grad u 11 uveče, pa makar i “sva druga deca to smela”. U gledanju televizije smo i inače među najuspešnijima, i verovatno je teško naći dete koje u učionici provodi više vremena nego ispred TV-a ili na Fejsbuku. Što se tiče radnih navika, tu se još ističu samo roditelji, koji svojoj deci svako jutro vredno kuvaju kafu i donose doručak u krevet. Ali, teško onom ko se usudi da kaže da su nam deca raspuštena, razmažena, lenja i nespremna za život – uvek će se naći dovoljno onih koji će mu zapušiti usta pričom kako ionako od učenja nema vajde, kako nam se deca već dovoljno pate i trpe zbog nemaštine i krize, kako im je gradivo suviše zahtevno a školska torba suviše teška…Naravno, to ne znači da bi trebalo slepo slediti doktrine tigar-roditeljstva, niti da je najvažniji zadatak za roditelja da mu dete sa 14 godina održi resital u Karnegi holu poput ćerke Ejmi Čua. Ono što je pouka ovog teksta jeste nešto što je odavno poznato ali je, usled savremene opsesije roditelja srećom, samopouzdanjem i slobodama svojih zlata zaboravljeno – da bez ozbiljnog i mukotrpnog rada nema ni uspeha, ni radnih navika, samodiscipline i svega onoga što čoveka čini sposobnim da menja svoj život na bolje, a samim tim ni društva sastavljenog od pojedinaca koji mogu svoju zemlju učiniti boljim mestom za život. Takođe, da tog mukotrpnog rada uglavnom nema bez ozbiljnog pritiska roditelja, da deca baš i ne znaju šta je najbolje za njih, i da jednog dana neće biti preterano zahvalna svojim roditeljima što su im priuštili slobodu da ne naprave ništa od sebe. Da deca izložena “zlostavljanju” nemilosrdnim kritikama i čak omalovažavanju ne završavaju kao istraumirani i skrhani jadničci, već, u kombinaciji sa puno roditeljske ljubavi i posvećenosti, kao očvrsle osobe koje ne može da izbaci iz ravnoteže to što neko ne misli da je sve što oni čine naprosto očaravajuće.U svakom slučaju, činjenica da baš Kinezi praktikuju “tigar-roditeljstvo” može u trenucima kada sa svih strana krene paljba i primedbe tipa “ma pusti dete” da vam posluži kao poslednji argument. Najzad nije u pitanju neka novotarija sa Zapada, već tradicija države koja zahvaljujući, između ostalog, i svojoj kulturi roditeljstva, danas postaje sila kojoj se klanjaju i oni koji je vide kao svog najvećeg rivala, a koji, kako prodaja knjige pokazuje, svoju decu krišom ipak žele da podižu sa malo više izbačenim kandžama. Kao što američki Tajms magazin zaključuje “mladunci majke-tigrice podizani su da vladaju svetom, dok potomstvo smušenih i nemoćnih Zapadnjaka koji udovoljavaju svojoj deci raste nepripremljeno da se nadmeće na nemilosrdnom globalnom tržištu”. Koji roditelji želimo da budemo mi?
(Tekst originalno objavljen na sajtu NSPM, januara 2011. godine)
