Manite se "idealne mame". Za našu decu dovoljno je naše obično ljudsko srce

Idealne slike, idealnih mama i tata, ne kinje samo nas. One i našoj deci, izbijajući iz nas, poručuju: nikada me nečeš stići.

Foto: Freepik

Sigurna sam da neću napisati baš ništa novo.
Ali, ipak, da ponovim.
Nema šanse da u sebi proizvedemo onaj osećaj , da smo sasvim u redu, da smo dovoljno dobri, ako ne preispitamo kriterijume koje sebi postavljamo u bilo kojim našim ulogama i za bilo koje postignuće.
Potrebno je da se zagledamo u te kriterijume, koji će se često pojaviti kao slike, idealne slike u našim glavama, prema kojima, mereći se sa njima, mi ispadamo falični i manjkavi i nedovoljno dobri.
Jer, u suštini, u tome je problem. U sadržaju našeg Ego Ideala (Frojd).
Tamo se nalaze svi oni uslovi, svako ” treba da”, svaki naš kriterijum.
Problem sa Ego Idealom je u tome što se formirao u našem ranom uzrastu, pa su i ti kriterijumi nezreli i nepreispitani, većinom prepisani od roditelja, društva, važeće kulture.
I u njemu su te intruzivne slike, mere, naša lična božanstva, sa kojima se poredimo i ispadamo nedovoljni i neadekvatni.
I potrebno je da im stanemo na crtu. Preispitamo ih. Inače će nas činiti neadekvatnim celi život.
Sećam se kako sam jednom stala na crtu jednoj svojoj idealnoj slici.
Svodila sam nekakav račun sa sobom i potapšala sebe po ramenu izgovorivši sebi da sam stvarno dovoljno dobra mama.
To „dovoljno sam dobra“ trebalo je da mi služi da malo „ danem dušom“.
Da u meni proizvede onaj osećaj dovoljnosti, pa da prestanem da se preispitujem, merim, odmeravam i ponašanje i reči, već da se prepustim uživanju u roditeljstvu.
Ali čim sam sebi izgovorila pohvalu, u glavi je sevnula slika.
Trajalo je to sekund, ali je bila cela jedna pozorišna predstava. Odigravanje.
Ne možeš da se pohvališ dok nisi kao ja, vikala je ta slika u mojoj glavi.
I odlučila sam da se zagledam u nju, ipak je u mojoj glavi i red je da se upoznamo.
Kad tamo, stoji ona, lepa, vedra, osmeh od uva do uva, nekako sija u toj svojoj sjajnosti.
U beloj haljini, sa keceljom oko vrata, kariranom, na crveno bele kockice, uštirkana, mirisna, priprema krofne svom detetu.
Pre toga je uspela da se probudi puna zahvalnosti. Uradi svoju jutarnju jogu, možda ode i na trčanje, istušira se, sredi , sa cvrkutom u glasu probudi muža i dete. Pa im pripremi sveže krofne uz domaći džem i belu kafu.
Pre toga je ona sa detetom povela divne dubokoumne razgovore, objašnjavajući mu suštinu života. Usput je sasvim uključna u sve njegove zadatke, svaku njegovu lekciju zna naizust, pričaju, igraju se, pevaju, smeju se.
Ali na stranu to spolja.
Ova žena voli sebe.
Ona je zadovoljna sobom.
Ona poštuje sebe.
Ona tačno zna ko je i šta je.
Ona tačno zna šta hoće i neće.
Njoj je njen život poligon za igru.
Ona je sasvim, ali baš sasvim, svesna koliko je život divna prilika.
Ona nema nikakav problem da bude bliska sa sobom, drugima, cvetom i pticom u letu.
Ona veruje životu.
Ma, teško je stići je. Tu moju predivnu unutrašnju konkurenciju.
Jer ja sam daleko od nje.
Hajde, lako ćemo za belu haljinu i kariranu kecelju. Možda se nekako provučem i sa krofnama, ali teško da ću uživati , kao žena u menopauzi, u mešenju, prženju, pečenju.
Hajde, možda se provučem i sa povremenom jogom ili trčanjem, ali nema šanse baš ujutru.
Ima dana kada bih da ostanem u krevetu, pokrivena ćebetom. Celi dan.
Nisam ni nasmejana baš. Često sam mnogo zamišljenija i u muci da stignem tu ženu u meni koja je nekako uvek ispred mene.
Često, radeći po celi dan, ni ne stignem da saznam šta je dete učilo u školi i uradilo od zadataka, ali moje dete se snađe samo, a i ima izvrsnog tatu, koji će pogledati u tu torbu punu knjiga, gledala ja ili ne.
Od raznih trauma lice mi često bude zgrčeno, a li i srce.
Često sam zbunjena. Od tolikog znanja često ne znam da li levo ili desno.Da ga ne istraumiram kao što su mene. Da ga dovoljno povežem, ali ne odvežem. Da ga previše ne stegnem, ali i ne raspustim.
Rođena sam u porodici u kojoj su žene, generacijama unazad, istraumirane raznim gubicima.
Nemam u glavi fioku punu dobrih uputstava za još bolje podizanje deteta u zdravog i pravog čoveka.
Nemam od koga da prepišem, moram usput da se krpim, učim, preispitujem, stvaram neka nova pravila.
I usput puno grešim.
I s vremena na vreme, biću iskrena, tešim se time da imam stvarno dobar spisak koleginica i kolega i da se danas, radom na sebi, sve može popraviti.
A tešim se i time da je za neke stvari, jednostavno, dovoljna ona stara dobra ljubav.
I da nije ove divne predivne mame u meni, koja sa slike mlati svojim prstićem, ja bih sebi , s vremena na vreme, baš slatko i punog srca, čestitala.
Ali ova mama je u meni.
Iako pojma nema o mom životu.
Ona kao da ni tren nije provela u mojoj koži.
Nju ništa nije bolelo.
Nista je nije šibnulo.
Ona se nije smrzla od straha.
Ona se nije osećala ni defektno ni odbačeno.
Nju život nije nikada toliko uplašio da nije znala kuda, osim ispog onog ćebeta sa početka priče.
Ona nije patila kao ja.
Ne poznaje moju tamu, ne poznaje ni svetlo koje sam u toj tami našla.
Ona je statična, nepromenljiva, uvek živa u svojoj savršenoj večnosti.
Možda sam je stvorila kritikujući svoju mamu, želeći da imam mamu koja mesi krofne, pa mislim da i moje dete želi istu mamu.
Možda sam je skrojila slušajući stalne kritike od svoje mame, koja je verovatno i sama imala takvu jednu ženicu u sebi.
Možda sam je skrojila fantazirajući o tome kako ću nekada biti idelana, tako da ću prevazići osećaj neadekvatnosti, sa kojim sam se dobar deo svog života borila.
Mozda sam je stvorila iz ranih rivaliteta, poredeći se sa sestrama.
Možda je u njoj sačuvana moja rana ljubomora na one koji su bili spretniji od mene.
Nije ni važno.
Važno je da sam ja nju videla.
I da mi se, ma kako idealna bila, nije dopala.
Dopala sam se, ja ovakva kakva sam, sebi više.
Draža mi je ona slika mene kojoj pada kosa nakon hemoterapije, koja plače i koja se smeje zbog toga, koja izmišlja razne smešne turbane da detetu bude smešna, od ove idealne mame.
Zato što je ta sa turbanom stvarno moja, na mojoj je strani.
Kao i sve druge ja, koje su izmišljale svoj put, krčile ga kroz bespuća da izađu na neku čistinu.
Znam da sam ih, delimicno krčila i za svoje dete.
I tako se polako iscedila snaga IDEALNE SLIKE u meni.
Splasnuli su njeni previsoki standardi.
Ja sam postala ja.
Dovoljna.
Po svojoj meri.
U svojoj koži.
Zato poručujem svima. I mamama i tatama.
Naše idealne slike traže preispitivanje i restauraciju.
Ili kako bi Niče rekao: kada prilazimo “bogovima” u sebi, ponesimo čekić.
U njihovoj unutrašnjosti, odbacujući viškove, naći ćemo obično ljudsko srce.
Za nasu decu dovoljno je naše obično ljudsko srce, sigurna sam.
Jer one idealne slike, idealnih mama i tata, ne kinje samo nas.
One i našoj deci, izbijajući iz nas, poručuju: nikada me nečeš stići.
Jer je to njihova funkcija – da vode dalje, ali da ih niko nikada ne stigne.
Pa ko preživi.