Savremene majke moraju da obrade tako mnogo informacija i ispune toliko očekivanja, da to može izazvati nepotreban stres. Može li staromodan prostup roditeljstvu zapravo biti bolji od modernog?
Upravo sam preživela moju prvu godinu kao majka. I dopada mi se, to je najbolja stvar koja mi se desila, život ima mnogo više smisla itd. Ali hajde da pređemo na teže stvari: ništa nije moglo da me pripremi na nemilosrdnost činjenice da si toliko potreban za preživljavanje jednog bespomoćnog ljudskog bića. Na neprospavane noći, grozničave dane i to, što sve oko tebe postaje nekako lepljivo.
Pročitajte i: Griža savesti jedne majke: Sve sam mogla bolje (ili nisam?)
Uprkos tome što sam ludo zaljubljena u svoju ćerkicu, ne mogu ponekad da se oduprem osećanju da sam talac. Kad drugi roditelji kažu: “Ne mogu da se setim života bez njih!”, pomislim da su doživeli potres mozga. Stvarno? Ne možete da se setite bezbrižnih nožnih izlazaka i vremena kad vam je zaista trebao budilnik da bi ste ujutru ustali? Kada ste slobodno mogli da odete u wc jer uspavana beba nije ležala na vama? Kada niste smdeli na povraćanciju? U najmračnijim trenutcima, činilo mi se da je jedina razlika između majčinstva i stokholmskog sindroma – veličina otmičara.
“U najmračnijim trenutcima, činilo mi se da je jedina razlika između majčinstva i stokholmskog sindroma – veličina otmičara.”
Naučnici još nisu sigurni zašto neke žene pate od postporođajne depresije, a neke ne. Kao bivši psihoterapeut, radila sam sa ženama koje su je imale, ali sad kad sam i sama majka, zbunjena sam kriterijumima za ovu dijagnozu. Naročito u tri ujutro, kada sebe mučim iznova čitajući simptome: napadi plača (jecaji), nesanica (upravo sam budna), depresivnost (pa, kad već pitate…), umor (da li se šalite?), anksioznost (takođe) i loša koncentracija (upravo sam ovo pročitala šesti put!?). Postoji li ijedna novopečena mama koja se ne oseća isto? Istovremeno sam se osećala i usamljeno i u društvu sa milionima.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Intervju, Brankica Damjanović: Ono što smo mi, to je deci najbolja škola
Brankice, hvala Vam što pristali da date intervju za naš sajt. Vama hvala na ovom pozivu. Čini mi se da danas ništa nije preče...
Mama Branka iskreno: Ne želim da urlam i histerišem na decu, ali ja drugačije ne uspevam!
Branka Ristanović, mama tri mala dečaka koja sa porodicom živi u Tokiju, na svom instagram profilu @momof3japan objavila je svoju iskrenu priču o problemima sa svakodnevnim izlaženjem na kraj sa...
Neke majke u Srbiji objavlju “erotične” slike ćerki zbog para
Katarina Jonev stručnjak za bezbednost dece na Internetu uključila se uživo u emisiju “150 minuta”, gde je komentarisala slučaj osmogodišnje ukrajinske blogerke, koja na društvenim mrežama objavljuje fotografije sa dečkom,...
Kako naučiti vašu bebu da pliva
Verovatno već znate za činjenicu da se male bebe prilično dobro snalaze u vodi. Devet meseci provele su plivajući u...
Poruka citaocu: Ne pokusavaj se informisati sam, slusaj samo sta ti doktor kaze. E bas volim sto postoji internet i sto ne ovisim o gospodi u bjelom mantilu.
P.S. Moja baba nije bila alkos, a ni moja majka.
Meni nije jasno zašto u čitavoj zapadnoj kulturi (kojoj verovali ili ne pripadamo) postoji konstantno pravilo da se ide iz ekstrema u ekstrem. Ili da budeš helikopter roditelj, ili da udr’iš brigu na veselje i bezbrižno se prepustiš dominantnom toku stvari. Kada bi malo istražili, iznenadili bi se koliko je stvari koje govore pedijatri zasnovano na pretpostavkama, a ne na nauci. Tako je neuronauka uspešno dokazala da JESTE oštećujuće pustiti dete da dugo plače, pogotovo kada se to koristi kao metod uspavljivanja, ali neki pedijatri i dalje otvoreno tvrde da tako treba i da “deca jačaju pluća”. Tu je i priča o zelenoj “stolici gladi” kod novorođenčeta, koja apsolutno nije pouzdan indikator da dete ne dobija dovoljno hrane i može se javiti (i trajati) zbog prostog usklađivanja rada pankreasa. Primeri su brojni.
Verujte pre svega sebi i svom roditeljskom osećaju i pokušajte da istražujete ne zbog straha, nego zbog dobra.
Moja logika je bila da, ako je moja baba mogla da usred II sv. rata rodi i ocuva troje (1940,1942,1944. godiste), a pritom ih je rodila u kuhinji svoje kuce, valjda mogu i ja da rodim i cuvam jedno (za pocetak) u modernim uslovima. I takav stav imam i dalje. Bogu hvala, rodila sam zdravu devojcicu koja jula puni 3 godine. Sa 10 meseci je prohodala, sa 13 posla u vrtic, otprilike tada je i pocela da brblja :). Od 4. meseca spava po celu noc bez budjenja (drugi i treci behose nezgodni zbog grceva i njenog budjenja od 3-5 ujutru), koristi nosu vec vise od godinu dana…Sta hocu da kazem? Iz mog iskustva, radjanje dece i cuvanje dece je pre svega jedan prirodan proces i veliki deo stvari kojima se mi opterecujemo dok su mali je priroda vec sama uredila. Kada se rodila, bila sam izgubljena (prvo dete, hrpa nepotrebnih, netrazenih i veoma cesto pogresnih saveta, ne znas ni gde ces ni sta ces sa hormonima koji divljaju kako god njima volja), ali sam se sve vreme vodila zdravom logikom i, u prvo vreme, savetima pedijatra koji su se pokazali ispravnim, i, pre i iznad svega, svojim materinskim instinktom (koji nisam imala ni zelela pre nego sto se ona rodila, da se razumemo 🙂 , ali koji se pokazao neizmerno korisnim dok se nisam snasla oko nje). Moje dete se igra u prasini, ne mora po svaku cenu da jede u isto vreme (jede kad je gladno), kad joj curi nos prosto ga obrisemo, odlicno zna da kad mama radi-mama radi, kad mama ide u grad-mama ide u grad (mada najcesce idemo u park gde se ona istrci, zaradi poneku modricu, ogrebotinu i sl. “decje radosti”) i za sad funkcionise super. Otkud znam? Zato sto smo i ja i ona nasmejane i zdrave bez posebne ishrane, posebih metoda, posebnih vitamina, “posebnih posebnosti” i slicnih filozofiranja. Tako da, da. Znale su nase mame i bake malo bolje od nas sta je njihov “posao”. Misljenja sam da mi, moderne mame, previse ocekujemo i od sebe i od dece. Nismo roboti. Ne mozemo uvek sve da drzimo pod kontrolom, a nisu ni sva deca Novak Djokovic i Nikola Tesla iako bismo sve mi volele da tako mislimo i da je bas nase dete onaj skriveni genije. Meni je najbitnije da mi je ona ziva, zdrava i srecna, a sve ostalo ce doci. I jos ovo da dodam, na racun nas, modernih mama, i te kako treba da znamo da im kazemo “ne” bez obzira koliko nam to bilo tesko zbog ljubavi koju osecamo prema njima i poriva da im damo sve sto mozemo. 🙂