2. Malo prljavštine neće ih ubiti
Nikada se nisam bojala bacila, ali sa novorođenčetom u kući ceo svet mi se činio kao džinovka petrijeva šolja. Sećam se kako sam gurala kolica kroz park i sa užasom gledala kako se slinavo dete naginje nad moje dragoceno čedo i kašlje. Promrmljala sam “ćao” ali u glavi sam zamišljala kako ga lansiram preko celog parka jer mojoj ćerki prenosi tuberkulozu. Moju mamu je takođe iznenadilo što toliko često kupamo bebu. “To je njena rutina” povikala sam. A ipak, utvrđeno je da odgajanje bebe u previše čistom okruženju ugrožava razvoj njenog imuniteta. Budući da ionako mrzim čišćenje, ovo mi je dobrodošlo. Osim toga, jurenje za mojom umornom i mokrom bebom svake večeri posle kupanja, kako bih je umotala u džak za spavanje specijalno dizajniran da umanjuje opasnost od sindroma smrti novorođenčeta, da bih zatim prala podove paročistačem, nije ni blizu zabavno kao kad je jednostavno pustim da žvaće rolnu wc papira. Dobra, nesterilna zabava.
Pročitajte i: Naša obuzetost čistoćom je dostigla apsurdne razmere
3. Internet ne postoji
Nemoguće je da se ne osvrnem na prethodnu godinu i ne pokušam da zamislim kako bi sve izgledalo da sam se manje opterećivala. Za to je delimično bila kriva moja narav, a delimično pritisak na moderne roditelje, naročito majke, da budu savršene. Ali, šta da sam odolela potrebi da tragam po internetu za studijama o svim načinima na koji bebina lobanja može nepravilno da straste? (Priznajem da sam zapravo probudila muža da mu pokažem fotografiju bebine glave koju sam slikala iz ptičje perspektive). Pretpostavljam da je jedan od razloga zašto ljudi imaju drugo dete to što imaju šansu da sve to urade ponovo, ali ovaj put bez neuroze.
„Moja majka je pretpostavljala da će sve biti OK i tako se ponašala, dok ja stalno pokušavam da predupredim najgore zamislive ishode.“
Takođe, pitam se da li je onaj ko je smislio termin “helikopter roditelj” bio samo posmatrač ili, poput mene, neko ko je gutao sve knjige za roditelje koje su objavljene od industrijske revolucije naovamo, pre nego što je shvatio da je najgora stvar koju dobronameran i brižan roditelj može da uradi – da neprestano nadzire dete. Moja majka je pretpostavljala da će sve biti OK i tako se ponašala, dok ja stalno pokušavam da predupredim najgore zamislive ishode.
Pročitajte i: Odgajamo li danas nesposobnu decu?
Da li bi prethodne generacije bile tako spokojne da nisu imale internet? Ko zna. Ono što znam jeste da, ako smo vođeni strahom od neuspeha i strahom uopšte, dovodimo decu u opasnost da ne nauče da se brinu o sebi.
I tako, dok se naoružavam za drugu godinu, odlučna sam da budem opuštenija. Da uživam u iskustvu. Da verujem da će sve biti u redu i prestanem da predviđam sve moguće načine na koje mogu da zabrljam. Mislim da mi polazi za rukom. A čujem i da je sa dvogodišnjacima super lako.
Tejlor Glen je američka komičarka, pisac i bivši psihoterapeut.
Prevod: Jovana Papan
Izvor: Guardian
Pročitajte još i: Kako odgajiti savršeno dete
Poruka citaocu: Ne pokusavaj se informisati sam, slusaj samo sta ti doktor kaze. E bas volim sto postoji internet i sto ne ovisim o gospodi u bjelom mantilu.
P.S. Moja baba nije bila alkos, a ni moja majka.
Meni nije jasno zašto u čitavoj zapadnoj kulturi (kojoj verovali ili ne pripadamo) postoji konstantno pravilo da se ide iz ekstrema u ekstrem. Ili da budeš helikopter roditelj, ili da udr’iš brigu na veselje i bezbrižno se prepustiš dominantnom toku stvari. Kada bi malo istražili, iznenadili bi se koliko je stvari koje govore pedijatri zasnovano na pretpostavkama, a ne na nauci. Tako je neuronauka uspešno dokazala da JESTE oštećujuće pustiti dete da dugo plače, pogotovo kada se to koristi kao metod uspavljivanja, ali neki pedijatri i dalje otvoreno tvrde da tako treba i da „deca jačaju pluća“. Tu je i priča o zelenoj „stolici gladi“ kod novorođenčeta, koja apsolutno nije pouzdan indikator da dete ne dobija dovoljno hrane i može se javiti (i trajati) zbog prostog usklađivanja rada pankreasa. Primeri su brojni.
Verujte pre svega sebi i svom roditeljskom osećaju i pokušajte da istražujete ne zbog straha, nego zbog dobra.
Moja logika je bila da, ako je moja baba mogla da usred II sv. rata rodi i ocuva troje (1940,1942,1944. godiste), a pritom ih je rodila u kuhinji svoje kuce, valjda mogu i ja da rodim i cuvam jedno (za pocetak) u modernim uslovima. I takav stav imam i dalje. Bogu hvala, rodila sam zdravu devojcicu koja jula puni 3 godine. Sa 10 meseci je prohodala, sa 13 posla u vrtic, otprilike tada je i pocela da brblja :). Od 4. meseca spava po celu noc bez budjenja (drugi i treci behose nezgodni zbog grceva i njenog budjenja od 3-5 ujutru), koristi nosu vec vise od godinu dana…Sta hocu da kazem? Iz mog iskustva, radjanje dece i cuvanje dece je pre svega jedan prirodan proces i veliki deo stvari kojima se mi opterecujemo dok su mali je priroda vec sama uredila. Kada se rodila, bila sam izgubljena (prvo dete, hrpa nepotrebnih, netrazenih i veoma cesto pogresnih saveta, ne znas ni gde ces ni sta ces sa hormonima koji divljaju kako god njima volja), ali sam se sve vreme vodila zdravom logikom i, u prvo vreme, savetima pedijatra koji su se pokazali ispravnim, i, pre i iznad svega, svojim materinskim instinktom (koji nisam imala ni zelela pre nego sto se ona rodila, da se razumemo 🙂 , ali koji se pokazao neizmerno korisnim dok se nisam snasla oko nje). Moje dete se igra u prasini, ne mora po svaku cenu da jede u isto vreme (jede kad je gladno), kad joj curi nos prosto ga obrisemo, odlicno zna da kad mama radi-mama radi, kad mama ide u grad-mama ide u grad (mada najcesce idemo u park gde se ona istrci, zaradi poneku modricu, ogrebotinu i sl. „decje radosti“) i za sad funkcionise super. Otkud znam? Zato sto smo i ja i ona nasmejane i zdrave bez posebne ishrane, posebih metoda, posebnih vitamina, „posebnih posebnosti“ i slicnih filozofiranja. Tako da, da. Znale su nase mame i bake malo bolje od nas sta je njihov „posao“. Misljenja sam da mi, moderne mame, previse ocekujemo i od sebe i od dece. Nismo roboti. Ne mozemo uvek sve da drzimo pod kontrolom, a nisu ni sva deca Novak Djokovic i Nikola Tesla iako bismo sve mi volele da tako mislimo i da je bas nase dete onaj skriveni genije. Meni je najbitnije da mi je ona ziva, zdrava i srecna, a sve ostalo ce doci. I jos ovo da dodam, na racun nas, modernih mama, i te kako treba da znamo da im kazemo „ne“ bez obzira koliko nam to bilo tesko zbog ljubavi koju osecamo prema njima i poriva da im damo sve sto mozemo. 🙂