Margerit Jursenar: Sigurno postoji način da se deci govori o zaista važnim stvarima

Margerit Jursenar kao devojčica

“Deca svakako uče određene stvari u školi; ali te stvari se ne lepe za njih usled potpunog odsustva psihološke pripreme. Američko dete, koje autobus dovozi u školu, zbunjeno televizijom, gubi kontakt sa stvarima. Postoji ogroman raskorak između velikih udžbenika koje donosi iz škole i njegove sposobnosti da ih protumači. ”

“Ja osuđujem neznanje koje u ovom trenutku vlada u zemljama demokratije kao i u totalitarnim režimima. To neznanje je tako veliko, često i potpuno, da bismo pomislili da i sam sistem, ako ne i režim, to tako želi. Često sam razmišljala o tome kako bi trebalo da izgleda obrazovanje deteta. Mislim da bi bila potrebna jedna vrsta osnovnog obrazovanja, vrlo jednostavnog, gde bi dete naučilo da živi usred svemira, na planeti čije će resurse, kasnije, morati da štedi, da zavisi od vazduha, vode, od svih živih bića, i da najmanja greška ili najmanje nasilje može sve da uništi. Ono bi naučilo da su se ljudi međusobno ubijali u ratovima čija su jedina posledica bili drugi ratovi, i da svaka zemlja uređuje svoju istoriju, nerealno, kako bi laskala svom ponosu. Naučili bismo ga dosta o prošlosti, da bi se osećalo povezanim sa ljudima koji su mu prethodili, da im se divi u onome gde oni to zaslužuju, ne praveći od njih idole, kao ni od sadašnjosti ili hipotetičke budućnosti. Nastojali bismo da ga istovremeno upoznamo sa knjigama i stvarima; znalo bi imena planeta, poznavalo bi životinje ne upuštajući se u odvratne vivisekcije koje su deci i mladim ljudima nametnute pod izgovorom biologije; naučilo bi da pruži prvu pomoć ranjenicima; njegovo seksualno obrazovanje bi obuhvatalo prisustvo porođaju, a njegovo duhovno obrazovanje, pogled na bolesne i mrtve. Dali bismo mu, takođe, jednostavne pojmove o moralu, bez kojeg je društveni život nemoguć, obrazovanje koje se osnovne i srednje škole u ovoj zemlji ne usuđuju da daju (SAD). U oblasti religije ne bismo mu nametali nikakvu praksu niti dogmu, ali bismo mu ponešto rekli o svim velikim religijama sveta, a posebno o onima koje se praktikuju u zemlji u kojoj se nalazi, da bismo u njemu probudili poštovanje i unapred uništili neke mrske predrasude. Naučili bismo ga da voli rad kad je on koristan, da ne potpadne pod uticaj reklamnih prevara, počev od one koja mu hvali više-manje veštačke slatkiše koji ga pripremaju za buduće karijese i dijabetese. Sigurno postoji način da se deci govori o zaista važnim stvarima ranije nego što se to sada čini.” (1980. godine)

Margerit Jursenar, “Širom otvorenih očiju – razgovori sa Matjeom Galejem” (1980, Narodna knjiga, 2004.)

Margerit Jursenar (1903-1987) bila je jedan od najvećih pisaca 20. veka, prva žena članica Francuske akademije. Bila je romanopisac, pripovedač i esejista, a njena najpoznatija dela su romani “Hadrijanovi memoari” i “Crna mena”. Rođena je u Belgiji da bi se kasnije nastanila u SAD, gde je do svoje smrti živela sasvim povučeno na jednom od ostrva iz Pustih bregova (Monts-Déserts), pored obale države Mejn, na kome je imala svoju kuću, sa nazivom «Malo zadovoljstvo» (Petite-Plaisance), sa velikim dvorištem i mnogo drveća. Bila je veliki borac za prava životinja i zaštitu prirode, protivnik konzumerizma, kršenja građanskih prava i uništavanja lokalnih kultura širom sveta.

U zbirci “Istočnjačkih priča” Margerit Jursenar između ostalog piše i o balkanskom junaku Marku Kraljeviću, koga naziva “Srbinom bez straha”.

Priredila: Jovana Papan