Ona je isticala da deca imaju upijajući um i zato im treba pružiti odgovarajuću sredinu za razvoj.
Njen pogled na decu i njihov upijajući um bio je osnova za napuštanje tradicionalnog modela obrazovanja.
Evo šta je ona govorila o izgradnji volje kod deteta.
Ne treba težiti “lomljenju” već izgradnji
Prvi pokreti deteta su instinktivni. Kasnije ono deluje svesno i voljno. Svesna akcija vodi buđenju duha. Svesna volja je moć koja se razvija vežbanjem i radom. Cilj treba da bude razvijanje volje, a ne njeno “lomljenje”. Volja se može slomiti gotovo u trenu.
Njen razvoj, međutim, spor je proces koji se ostvaruje kroz neprestanu aktivnost sa sredinom. Lako je uništavati.
Neka zgrada može biti srušena u bombardovanju ili zemljotresu za svega nekoliko sekundi. Ali, koliko je teško izgraditi je! Građenje zahteva poznavanje zakona ravnoteže, otpornosti materijala, i da bi harmonično izgledala – čak i umetnosti!
Ako je sve ovo potrebno da bi se izgradila jedna materijalna, beživotna konstrukcija, šta tek iziskuje građenje ljudskog duha! To je zdanje koje se zida u dubini čovekove duše. Zato njegovi graditelji ne mogu biti ni majka ni učiteljica. One ga nisu čak ni projektovale. Jedino što mogu jeste da potpomognu stvaralačko delo koje se odvija pred njihovim očima, a koje je poteklo od samog deteta.
Pomoći – to bi moralo biti njihov zadatak i svrha!
Ako dete ima vašu podršku, biće nezavisno i samostalno.
Neka gospođa visokog ranga posetila je našu školu. Budući da je bila staromodnih shvatanja obratila se jednom detetu sledećim rečima: “Ovo je, dakle, mesto na kojem vi radite šta hoćete”. “Ne, gospođo”, odgovorilo je dete “ne radimo šta hoćemo. Mi hoćemo ono što radimo”. Dete je osetilo tu tananu razliku između “raditi ono što nam se sviđa” i “voleti posao koji radimo”.
Pročitajte i tekst: 22 mudrosti Marije Montesori – Pustite decu da nauče sama!
Predrasude koje ometaju izgradnju volje
Najopštija predrasuda u vaspitno obrazovnom procesu podrazumeva da se sve može postići poukom (drugim rečima, obraćanjem detetovom čulu sluha) ili nastavnikovim isticanjem sebe za model na koji dete treba da se ugleda (obraćanje čulu vida).
Istina je da se ličnost može razviti samo korišćenjem vlastitih mogućnosti.
Dete se uglavnom smatra receptivinim a ne aktivnim bićem. Na primer, deci se pričaju bajke o začaranim prinčevima i princezama da bi se podstakao razvoj mašte. Međutim, slušajući bajke deca samo primaju utiske. Njihove sopstvene aktivnosti za kreativnu imaginaciju ostaju nerazvijene.
Kada je reč o volji, ova greška postaje još ozbiljnija.
Svaki izraz detetovog otpora u vaspitanju se smatra pobunom i nastoji se suzbiti. Moglo bi se reći da sve radimo da suzbijemo detetovu volju.
Sa druge strane, edukativni princip ugledanja na uzor dovodi do toga da nastavnik sebe samog predstavlja učenicima kao model na koji treba da se ugledaju. Na taj način imaginacija i volja deteta ostaju neiskorišćene, a njegove aktivnosti su svedene na posmatranje.
O Mariji Montesori
Marija Montesori bila je prva žena u Italiji koja je upisala i završila studije medicine. Ona je veliki pedagog po čijem programu danas posluju mnogi vrtići i škole. Čvrsto je verovala da decu nije potrebno prisiljavati da bi učila već je jedino važno da im osiguramo podsticajno okruženje koje će ih pozivati na promišljanje i istraživanje. Ovo će zadovoljiti dve važne dečije potrebe – podsticanje njihove prirodne radoznalosti i učenje kroz igru.
Osmislila je veliki broj didaktičkih pomagala i pokazala kako učenje ne polazi od učitelja već učenika. Glavna misao vodilja svih institucija koje rade po Montesori programu je – „Pustite decu da nauče sama“.
Izvor: Detinjarije