Dečju slobodu je nemoguće posmatrati na isti način na koji posmatramo rast biljaka ili insekata. Zbog svoje prirodne nemoći na rođenju i njegovog statusa kao člana društva, dete je okovano lancima koji ograničavaju njegovu aktivnost.
Sistem obrazovanja zasnovan na slobodi treba da teži da pomogne detetu da je stekne, a poseban cilj treba da bude oslobađanje deteta onih veza koje ograničavaju njegove spontane manifestacije. Malo-pomalo, dok dete napreduje ovim putem, počeće da se slobodno izražava, sa većom jasnoćom i istinom i tako otkriti svoju pravu prirodu.
Zato prvi obrazovni uticaj na dete treba da ima za cilj vođenje deteta putem samostalnosti.
Niko ne može biti slobodan ako nije samostalan. Zato, da bi steklo tu samostalnost, aktivno iskazivanje lične slobode mora da se usmerava od najranijeg detinjstva. Od vremena kada su prestala da budu dojena, deca se kreću rizičnim putem samostalnosti.
Šta znači prestanak dojenja? Da dete postaje samostalno u odnosu na majčino mleko. Ono ostavlja ovaj izvor hranjenja jer je sposobno je da bira na stotine drugih. Moglo bi se reći da su njegova sredstva za život umnogostručena. Prvo je bilo ograničeno na jedan oblik ishrane, a sada može da bira. Ipak je dete i dalje zavisno jer ne može da hoda ili se kupa ili oblači, niti može da iskaže ono što želi razumljivim jezikom. Ono zavisi od svih. Ali kada napuni tri godine, treba da u velikoj meri bude nezavisno i slobodno.
Mi nismo još uvek stvarno razumeli uzvišen koncept samostalnosti jer su društveni uslovi u kojima živimo još uvek na niskom nivou. Tamo gde ima slugu, društveni uslovi su takvi da se ne može negovati ideja samostalnosti, baš kao što je u ropstvu ideja slobode neshvatljiva.
Naše sluge ne zavise od nas, već mi zavisimo od njih. U društvu je nemoguće tolerisati tako radikalne greške, a da ne dođe do opšteg snižavanja moralnih standarda.
Često verujemo da smo samostalni jer nam niko ne komanduje, već mi naređujemo drugima. Ali gospodar kome je potreban sluga time upravo pokazuje svoju podređenost. Paralizovan čovek koji ne može ni da uzme svoje cipele zbog bolesti i princ koji ne može da ih uzme zbog društvenih pravila, u istom su položaju.
Narod koji priznaje ideju služenja i veruje da je za čoveka prednost da ga drugi stalno služi umesto da mu pomaže, smatra servilnost instinktom. Mi spremno hitamo da služimo druge kao da drugačije ne možemo da pokažemo savršenu ljubaznost, dobrotu i humanost.
Ali je u stvari onaj koga služe umesto da mu pomažu u određenom smislu lišen svoje samostalnosti. Zbog svog ljudskog dostojanstva trebalo bi da kaže: „Ne želim da me služe jer nisam bespomoćan, umesto toga treba da pomognemo jedni drugima jer smo socijalna bića.” Ovakav stav mora da preovlađuje da bi ljudi osetili da su stvarno slobodni.
Da bi podučavanje male dece bilo efikasno, mora im se pomoći da napreduju putem samostalnosti. Neophodno je podstaći ih na one aktivnosti koje mogu sama da obave tako da drugima ne budu teret zbog svoje nesposobnosti. Moramo im pomoći da nauče da hodaju bez pomoći, da trče, da se penju i silaze niz stepenice, da podižu pale predmete, da se oblače i skidaju, da se kupaju, izražavaju na jasan način svoje potrebe, i pokušavaju da ispune želje svojim radom. Sve je ovo deo obrazovanja za samostalnost.
