Medijska prevara sa vakcinom MMR

Odlomci iz knjige “Loša nauka”, Ben Goldejker (Heliks)

Panika zbog vakcinisanja od malih boginja, zauški i rubeole (MMR) prototip je po kome ostale izboje medicinskih panika treba tumačiti i prosuđivati. U ovoj je zastupljen svaki sastojak – i pojedinačni i sistemski – svaka novinska patka, svaki kvaran trik, svaki oblik razbojničke nekompetencije i povrh svega histerija. I sad se sav stresem kad tome uopšte pomenem ime, a za to su dva vrlo jednostavna razloga.

Medijska prevara s vakcinom MMR ne može se prišiti pojedincu, a mediji se sada upinju da nas ubede kako bi trebalo.

Krivica je na stotinama novinara, kolumnista, urednika i izvršnih direktora, svima koji su tu storiju čitavih devet godina iznosili na naslovne strane, neprekidno, cinično, iracionalno. Pokazaću vam da su uzeli do apsurda preteranu ekstrapolaciju jedne studije, a istovremeno su pomno pazili da ne iznesu naknadne, ponovo procenjene podatke koji su opovrgavali njihove tvrdnje. Umesto da objasne nauku, oni su citirali „stručnjake“ kao autoritete, prenebregavali su istorijski kontekst, zaduživali su idiote da objašnjavaju činjenice, kao kontrast izjavama ledenih naučnika (koje su ukaljali) iznosili su emotivne priče roditelja i, što je najbizarnije, u nekim slučajevima su plasirali obične izmišljotine.

Pokazaću vam da su uzeli do apsurda preteranu ekstrapolaciju jedne studije, a istovremeno su pomno pazili da ne iznesu naknadne, ponovo procenjene podatke koji su opovrgavali njihove tvrdnje.

Podsetićemo se kako su o storiji o MMR-u izveštavali britanski mediji od 1998. naovamo:

• Autizam se sve češće javlja premda niko ne zna zašto.

• U svom naučnom istraživanju doktor Endru Vejkfild je pokazao da postoji veza između trostruke vakcine MMR i autizma.

• Od onda je izvedeno još odgovarajućih naučnih istraživanja i potvrđena je ta veza.

• Postoje dokazi da bi jednostruke vakcine mogle biti bezopasnije, ali njih su proglasili za glupost vladini savetnici za pitanja zdravstva i oni koje plaća farmaceutska industrija.

• Toni Bler verovatno nije vakcinisao svoga sinčića.

• Male boginje nisu toliko strašne.

• Vakcina protiv njih ionako nije bila naročito delotvorna.

Trebalo bi da je ovo potpuni spisak. Pokazaćemo da je svaka navedena izjava apsolutno netačna ili zavodi na pogrešan put.

Panike od vakcine u kontekstu

Navešću odlomak članka iz Scientific Americana iz 1888; tu ćete videti potpuno iste argumente koje koriste današnji protivnici vakcinisanja:

Koliko su uspešni protivnici dobro se vidi na primeru iz Ciriha. U Švajcarskoj je godinama, sve do 1883, važio zakon o obaveznom vakcinisanju i prevencija velikih boginja bila je potpuno uspešna. Godine 1882. nije zabeležen nijedan slučaj. Taj rezultat su iduće godine izvukli zagovornici nevakcinisanja i iskoristili ga kao argument tvrdnje da je takav zakon nepotreban. Bili su, izgleda, dovoljno uticajni i zakon je ukinut. Te, 1883. godine, od svakih 1000 preminulih, dvoje je umrlo od velikih boginja; 1884. je od te bolesti umrlo troje, 1885. sedamnaestoro, a u prva tri meseca 1886. osamdeset petoro.

Program Svetske zdravstvene organizacije za globalno iskorenjivanje dečje paralize, te smrtonosne bolesti, uspešno je sprovođen (tako je uništen virus velikih boginja, sačuvano je samo nešto malo, u laboratorijskim staklenim posudama) sve dok imami iz male pokrajine Kano u severnoj Nigeriji nisu zaključili da je vakcinisanje deo američke zavere širenja side i neplodnosti islamskim svetom. Bojkot koji su organizovali neviđeno hitro se proširio na još pet pokrajina. U Nigeriji je izbila velika epidemija dečje paralize, pa se proširila na susedne zemlje a nažalost i u dalje krajeve – u Jemenu i Indoneziji ostade zauvek paralizovane dece. Iz laboratorijske analize genetskog koda videlo se da je uzročnik epidemijâ upravo soj virusa polija koji se proširio iz pokrajine Kano.

Na kraju, to što je zahvaljujući vakcinaciji nestala dečja paraliza, a još je 1988. bila endemična u 125 zemalja, ne mora da znači kako je ispravno vakcinisati decu – s ovim bi se složili bračni parovi iz srednjeg staleža koji žive u severnom Londonu, diplomirali su na nekom društvenom fakultetu, staraju se da ostanu u trendu i ne daju da im decu vakcinišu protiv MMR-a.

Endru Vejkfild i njegov članak u Lancetu

U februaru 1998. grupa istraživača i lekara na čelu s hirurgom Endruom Vejkfildom objavila je u Lancetu istraživački rad. Smatra se i dan-danas da u celokupnoj istoriji akademskog rada nema gore protumačenog i slabije shvaćenog izveštaja. Autori su pomalo delali na svoju štetu jer je rad loše napisan i nisu jasno iznete ni pretpostavke ni zaključci (ako hoćete, možete ga besplatno pročitati na internetu). Tekst je delimično povučen.

Istraživači su pisali o dvanaestoro dece s crevnim tegobama i problemima s ponašanjem (uglavnom autizmom) i naveli su kako su roditelji ili lekari osmoro posmatrane dece bili sigurni da su problemi kod deteta počeli nekoliko dana posle vakcinisanja od MMR vakcinom.
Prikazali su i rezultate raznih testova krvi i testova uzoraka tkiva te dece. Bilo je i abnormalnih rezultata, ali su varirali.

Ispitano je dvanaestoro dece koja su jedno za drugim stizala na odeljenje pedijatrijske gastroenterologije sa istorijom pervazivnog razvojnog poremećaja, gubitka stečenih veština i crevnih simptoma (proliv, bol u stomaku, nadimanje te intolerancija na hranu).
…Kod osmoro dece problemi s ponašanjem počeli su, po mišljenju roditelja ili lekara deteta, nakon vakcinisanja protiv malih boginja, zauški i rubeole… Kod to osmoro dece prosečan interval od vakcinacije do prvih simptoma u ponašanju iznosio je 6,3 dana (raspon od 1 do 14).

Šta vam takav članak kazuje o povezanosti nečega tako običnog kao MMR i tako običnog kao autizam? U suštini ništa. Bila je to zbirka od dvanaest priča iz kliničke prakse, ona vrsta naučnog rada koju nazivaju niz slučajeva – a niz slučajeva neće pružiti pouzdan dokaz za povezanost između postupka i ishoda. Nije izvedena kohortna studija,
što bi značilo da je poređena stopa autizma između grupe vakcinisane dece i grupe nevakcinisane. Nije urađena ni studija parova, u kakvoj bi se uporedila stopa vakcinacije između grupe autistične dece i grupe neautistične dece.

(…)

Panika se raspirila 2001. U izvesnom opskurnom časopisu izašao je Vejkfildov tekst sa sumnjama u bezopasnost programa imunizacije, no bez novih dokaza.

Situacija je postajala sve gora. Protivnici vakcinisanja pokrenuli su svoju veličanstvenu, usklađenu reklamnu mašineriju i jurnuli na uglavnom haotične redove nezavisnih lekara iz raznih nekoordinisanih agencija. Emotivne priče potresenih roditelja ispaljivane su u stare šeprtlje odevene u rebrasti somot, bez iskustva s medijima, koje su isključivo iznosile naučne podatke. Ushtednete li da vidite dokaze protiv postojanja mračne medicinske zavere, samo pogledajte kako su se u to doba, suočeni s medijima, naprosto rasipali kao niska perli mnogi uzdržani lekari i naučnici. Kraljevski kolegijum lekara opšte prakse ne samo da nije dovoljno jasno progovorio o dokazima, nego se herojski postarao da napabirči nekoliko lekara opšte prakse protivnika MMR-a i servirao ih na poslužavniku žurnalistima koji su tražili citate.

Priča se uskovitlavala, možda zbog želje nekih novina, a i ličnosti da se obruše na vladu i zdravstvenu službu. U mnogim listovima stav o MMR-u postao je deo uređivačke politike, a često je bio u vezi s glasinama o izvesnom čoveku na visokoj poziciji u vladi u čijoj je porodici neko imao autizam. Bila je to perfektna storija o harizmatskom tvrdoglavcu, nalik na Galileja, koji se bori protiv sistema; beše tu elemenata rizika, strašne lične tragedije i, razume se, pitanje krivice. Ko je kriv za autizam? Jer u pozadini se gnezdila neobična nova dijagnoza: postoji bolest koja obara mlade dečake a izgleda da je iskrsla iznebuha – ne zna se ni otkud ni kako ni zašto.

Autizam

Još ne znamo šta izaziva autizam. Faktori rizika pokazuju se tamo gde postoji istorija psihijatrijskih problema u porodici, kod nedonoščadi, kod one dece čije su majke imale komplikacije na porođaju i dece koja su se rodila s nogama napred, ali oni nisu dovoljni – zanimljivi su istraživačima ali nijedan nije dovoljno objašnjenje stanja konkretne osobe. Često to važi za faktore rizika. Dečaci su ugroženiji nego devojčice, a učestalost autizma i dalje raste, donekle zbog preciznijih dijagnoza – osobe koje su prethodno obeležavane kao mentalno subnormalne ili shizofrenici sad dobiju dijagnozu da boluju od autizma – ali možda i zbog drugih još neznanih faktora. U tom vakuumu nejasnoća nastala je priča o MMR-u.

Ideja o autizmu čudno je privlačila novinare i druge komentatore. Obolele, između ostalog, karakteriše poremećaj u govoru a to bi moglo udariti u tanke žice kod pisaca; osim toga, prijatno je filozofirati o toj bolesti jer mane u socijalnom ponašanju koje imaju autistični služe nam kao opravdanje da govorimo i mislimo o svojim socijalnim nor-mama i konvencijama. Knjige o autizmu i autističnom pogledu na svet postale su bestseleri. Evo mudrih reči koje nam upućuje Luk Džekson, trinaestogodišnjak sa Aspergerovim sindromom, autor knjige Čudaci, štreberi i Aspergerov sindrom (Freaks, Geeks and Asperger Syndrome), pune saveta za maloletnike sa istom dijagnozom. Odlomak je preuzet iz poglavlja o izlascima:

Na puko pominjanje reči autizam, većina pomisli na ovo što pomenuh – to je čist dokaz koliko je od te dijagnoze napravljen mit i koliko je, potpuno paradoksalno, postala popularna. Majk Ficpatrik, lekar opšte prakse čiji je sin autističan, kaže da postoje dva pitanja o toj temi na koja mu krene ruka da ošamari pitača. Jedno je: „Mislite li da je to zbog MMR-a?“ A drugo: „Ima li dečak posebne sposobnosti?“

Počinje praćenje u štampi

Kad nauka dospe na naslovne strane a pritom saradnike specijaliste odgurnu u prikrajak i čak ne koriste njihovo znanje, zna se kakve će biti posledice. Žurnalisti generalno pokazuju zdravu, prirodnu skepsu i imaju običaj da kritički slušaju izveštaje portparola, političara, PR menadžera, trgovaca, lobista, poznatih osoba i tračara. Međutim, nemaju onih veštinâ neophodnih da kritički odmere ispravnost naučnog dokaza. Ukoliko se ipak potrude, dokaze takozvanih stručnjaka razmatraju i ispituju na osnovu toga ko su oni ili možda za koga su radili. I novinari i mnogi zagovornici nevakcinisanja smatraju da upravo to znači kritički proceniti naučni argument i kad izvedu takvu procenu bivaju prilično ponosni na sebe.

Stvarni eksperimentalni dokazi, to jest naučni slojevi priče, spomenu se samo uzgred i zamene ih poučitelne pripovesti ličnosti od autoriteta, ma kojoj strani one pripadale, i tako nastaje utisak da su naučni saveti proizvoljni i da zavise od društvene uloge „stručnjaka“ umesto što počivaju na jasnim i razumljivim empirijskim dokazima.

Svaki razuman građanin, ophrvan tolikim ljudskim svedočanstvima, ima potpuno pravo da smatra lakomislenim i neozbiljnim bilo kog stručnjaka koji tvrdi da je MMR bezopasan, naročito ako se ne navode dokazi koji podupiru tu tvrdnju.

Tema je bila upečatljiva zato što se priča o MMR-u, kao i ona o GM hrani, uklapala u prilično jednostavan moralni šablon (i ja ga uvažavam), po kome stoji da su velike korporacije često prevrtljive, a političarima se ne može verovati.

O dokazima se retko raspravljalo jer se smatralo da su previše komplikovani. Lekare koji su probali da ih objasne često su nadglasavali bukači ili su se ta njihova objašnjenja svodila na bledunjave izjave da je „nauka pokazala“ kako nema razloga za brižnost. Takva neobaveštenost bila je u kontrastu s brigama shrvanih roditelja obojenim emotivnošću.

U nastavku: Dokaz da je vakcina MMR bezopasna

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: