Mi, porodilišne drugarice

Postoje mnoga iskustva u vezi sa porodilištima, svako od njih je doživljaj veliki. Tako i moj, pardon, moji doživljaji, iskustva. Moja su baš lepa, prijatelji kažu smešna i zabavna. Postoji tu i jedna drugarica iz porodilišta i naše priče o porođajima.

Piše: Ivana Vana Stanisavljević

Uredno sam bila trudna, tekst će valjda ispasti šaljiv, pa, sebi dozvoljavam neke drugačije termine od uobičajenih. Zafrkavali su me drugari da ću se na ulici poroditi, radila sam do ulaska u deveti mesec i super sam se osećala. Mogla sam i da planinarim, da sam htela. Porođaja sam se plašila, meni očekivano. Preko moje sestre, ginekologa, upoznam fenomenalnog, stručnog i veoma duhovitog doktora za porođaje. Upoznamo se, kao dogovorimo, jer nema dogovora, obzirom da hoću prirodno, daleke 2004.g. Ipak ga u noći porođaja zovem i kažem da se dvoumim, čula sam da je neko drugo porodilište bolje! On mi kroz smeh kaže, da ustajem ili odustajem, odluči. Kažem mu da dođe, doći ću i ja. Ubeđuje me da neće bit ništa pre 7 ujutro i da nema potrebe ni on, ni ja da dolazimo, dobro možda ja, ako sam u panici. Neumoljiva sam, dođite kada i ja, u 02 ujutro, kad Vas lepo molim. Dođemo svi, muž, doktor i ja. Ode muž, to nisam tako zamišljala, mislila sam da ćemo da ćaskamo do kraja, jer smo odbacili mogućnost da se zajedno porađamo. Lepo ode muž. Obilazi me doktor, kaže biće ujutro, ja kukam da boli, on me podesća da se moglo uz epidural. Rekla sam da neću, ali neću ni da me boli i tačka. Ležim i počinjem da zovem moju majku, bukvalno, mama moja, dođi, molim te, mama! Ulazi doktor i kaže da džabe vičem, mada ima i glasnijih,mama ne može da dođe. Odlučim da odustanem. Ustanem sa kreveta, počupam sve ono iz mojih ruku i krenem hodnicima ka kući. Ne mogu, nisam spremna, razmišljam odakle muža da zovem, da dođe po mene. Kao u filmu, na kraju hodnika me stiže neka sestra i pita gde ću, ja kažem kući. Uhvati me za spavaćicu, a imajući u vidu moju sitnu građu, lako me okrene i odvede nazad. Jao, ne, opet da ležim. Sazna doktor i pita me hoću li ja da se porađam ili ne. Dobro, još malo. On hoće da ode, jer ne sarađujem, ne, molim Vas, evo, hoću. Napni se, napnem se, ne u glavu, u stomak, dobro ajde i evo je. Gotovo! Tačno u 07 sati.

Posle uživancija, malo boli, malo mi se spava, zamolim da beba dođe kasnije, ok, rizikujem da me neki sada manje simpatišu, tako sam osećala. Moji digli frku, gde je beba, je li sve u redu čim je još ne donose? Muž zna, ali oni ga ne pitaju. Tada, na četvrtom spratu, u našoj sobi, upoznajem moju porodilšnu drugaricu,caricu, moju Medenu. Ona se često čuje sa svojim dragim, jednim u milion, citiram, malo viče, boli je carski rez, ona se meni smeje kakve instrukcije ja šaljem mom mužu, gde si smestio krevet, jesi li siguran da je tako najbolje, dogovoreno za dva imena… Zavolimo se odmah. Traje već jedanaest godina. Tek da napomenem, da je i nju njen doktor svojevremeno pitao za epidural, ona odbila i u momentu najjačeg bola, a pre odluke o carskom, što ga tako zovu ne znam, ona kaze, dajte mi doktore epidural u oko ako treba, on joj lepo objasni, kasno je i za oko.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana