Mihail Labkovski: Briga o tome da je dete obučeno, obuveno i nahranjeno

Nažalost, mnogi roditelji smatraju da je briga sasvim dovoljna.

Na svojim predavanjima, Mihail Aleksandrovič Labkovski, porodični psiholog sa tridesetogodišnjim iskustvom, govori o prostim, malim a tako važnim stvarima koje olako ispuštamo iz vida dok istovremeno nastojimo da „od deteta napravimo čoveka“. Evo nekih:

1. Nesrećni ljudi ne mogu ni na koji način izgraditi odnos sa detetom takav da ono bude srećno. A ako su roditelji srećni, onda i ne treba ništa specijalno da rade.

2. Mnogi roditelji smatraju da je kod njih sve u redu, a da su problemi u njihovoj deci. Pa se čude kako to da u jednoj istoj porodici raste dvoje potpuno različite dece: jedno samouvereno, uspešno, odličan borac, vešt političar, a drugo – iskompleksirani luzer, koji stalno kuka ili je pak agresivan. A to, međutim, znači da su deca na različit način doživljavala sebe u toj porodici i da je nekome od njih falilo pažnje. Jedno od njih je bilo osetljivije i trebalo mu je više ljubavi, a roditelji to nisu primetili.

3. Voditi računa da je dete obučeno, obuveno i nahranjeno – to je briga, a ne vaspitanje.
Nažalost, mnogi roditelji smatraju da je briga sasvim dovoljna.

4. Kako se vi obraćate detetu u detinjstvu, tako da će se ono obraćati vama u starosti.

5. Škola ne treba da uči toliko matematici i književnosti, koliko treba da uči o samom životu.
Od škole nije toliko važno dobiti teorijsko znanje, koliko praktična iskustva: umeće komunikacije, uspostavljanja odnosa, odgovornost za sebe, svoje reči i dela, umeće rešavanja svojih problema, dogovaranja, upravljanja svojim vremenom… Upravo ta iskustva pomažu osećanju sigurnosti u odraslom dobu i sposobnosti da se zaradi za život.

6. Preterana sekiracija deteta zbog loših ocena – to je samo ogledalo toga kako reaguju odrasli. Ako roditelji mirno reaguju na slabu ocenu ili neuspeh u sportu, i na kojekakve druge propuste, ako se roditelji osmehuju i kažu: „Milo moje, ne sekiraj se“, i dete je onda mirno, stabilno, sigurno će se popraviti u učenju i naći aktivnost koja mu ide od ruke.

7. Ako u osnovnoj školi vaše dete ne izlazi na kraj sa programom, ako morate mnogo vremena da učite sa detetom – problem nije u detetu već u školi.
Ako je nešto složeno, ne znači da je dobro! Dete ne treba da se premara pokušavajući da savlada program koji su sastavili pedagozi. Izrada domaćeg zadatka u prvom razredu treba da traje 15–45 minuta.

8. Kažnjavanje deteta nije zabranjeno, a ponekad je to čak i neophodno.
Ali treba jasno razdvojiti dete od njegovog postupka. Na primer, dogovorili ste se da će, pre nego što vi dođete s posla, dete uraditi domaći zadatak, jesti i pospremiti za sobom. Ali kada stignete kući, zatičete sledeći prizor: šerpa sa supom stoji netaknuta, očigledno je da knjige nisu otvarane, po podu razbacani papiri, a dete sedi i gviri u tablet. Najvažnije je da se u tom trenutku ne pretvorite u aždaju, da ne vičete kako su „sva druga deca normalna“, a da od vašeg deteta neće biti nikad ništa.
Obratite se detetu bez i najmanje agresije. Osmehnite se, zagrlite ga i kažite: „Mnogo te volim, ali nedelju dana nema tableta.“ Nije potrebno da vičete, vređate se i da ne razgovarate. Dete je kažnjeno oduzimanjem tableta.

9. Već oko šeste godine dete treba da ima džeparac.
To ne treba da bude velika suma, već novac koji redovno dobija i kojim ono samo raspolaže. I veoma je važno da novac ne postane sredstvo za manipulaciju. Ne treba kontrolisati na šta ga dete troši.

10. Ne treba živeti život svoje dece umesto njih, odlučivati šta da rade a šta ne, rešavati umesto njih njihove probleme, gušiti ih svojim ambicijama, očekivanjima, instrukcijama.
Jer vi ćete ostariti, i kako će oni onda sami živeti?

11. Ja sam protiv stalne kontrole.
Dete treba da bude sigurno da ga u porodici vole, poštuju, brinu o njemu i veruju mu. U tom slučaju neće upasti u loše društvo i izbeći će mnoga iskušenja kojima se ne mogu odupreti vršnjaci u čijim je porodicama zategnuta situacija.

12. Kada sam radio u školi, u slavu znanja govorilo se da treba učiti zbog toga što se umni rad plaća mnogo više nego fizički. A kada nešto izučite, možete raditi i dobijati novac za ono što volite da radite.

13. Nered u sobi tinejdžera odgovara stanju njegovog unutrašnjeg sveta.
Tako se spolja izražava haos koji vlada u njegovom duhovnom svetu. Dobro je ako se umiva… Zahtev da se „zavede red“ validan je se samo ako su detetove stvari počele da ispadaju i van njegove sobe.

14. Vaspitavati ne znači objašnjavati kako treba živeti. To nema efekta.
Deca se razvijaju samo po analogiji. Šta se može, a šta ne sme, kako treba a kako je bolje ne postupati, deca shvataju ne iz reči roditelja već isključivo iz njihovih postupaka. Jednostavno rečeno, ako otac priča kako je alkohol štetan, a ovamo ne prestaje da pije – velike su šanse da će i sin postati alkoholičar. Ovaj primer je očigledan, ali deca primećuju i usvajaju i daleko suptilnije stvari.

15. Sa decom treba razgovarati o životu uopšte, a ne o tome kako treba život živeti.
Ako roditelj sa detetom može da razgovara samo o problemima – on ima problem.

16. Ako dete pokušava da manipuliše odraslima – to znači da ima neurozu.
Treba tražiti njen uzrok. Zdravi ljudi ne manipulišu – oni otvoreno rešavaju svoje probleme.

17. U razgovoru sa detetom, ne kritikujte ga, ne dirajte njegovu ličnost, ne izlazite van okvira analize njegovih postupaka.
Ne govorite o njemu nego o sebi. Ne „ti si loš“, već „ja mislim da si loše postupio“. Koristite formulacije: „Ne sviđa mi se kada ti…“, „Dopalo bi mi se kada bi…“

18. Dete treba da oseća da su roditelji dobri i nepokolebljivi ljudi.
Koji ga mogu zaštititi, koji mu mogu nešto ne dozvoliti, ali koji uvek postupaju u njegovom interesu i što je najvažnije – mnogo ga vole.

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

izvor: https://econet.ru/articles/95801-mihail-labkovskiy-sledit-chtoby-rebenok-byl-odet-i-nakormlen-eto-zabota-a-ne-vospitanie

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: