Mnogo godina govorim da učenje ne sme da se nalazi u zoni odgovornosti roditelja. I da je to u interesu obeju strana. Ali roditelji nastavljaju da okupiraju tu zonu i vrlo ih je teško isterati odande.
Tekst ruskog psihologa Mihaila Labkovskog o tome da s decom ne treba raditi domaći niti ih treba terati da uče i upisuju se u jake škole, nekoliko godina prednjači po čitanosti na mnogim portalima ruskojezičnog virtuelnog prostora. Samo na jednom ima nešto manje od dva i po miliona pregleda, a komentari su krajnje suprotstavljeni, od izraza zahvalnosti do osuđivanja i ljutnje. Detinjarije su ovaj tekst, koji je i kod nas izazvao pažnju, objavile ovde https://www.detinjarije.com/saveti-psihologa-zasto-ne-treba-uciti-sa-decom/),.
Sučeljavanja o ovom tekstu još traju, a autoru se i dalje javljaju roditelji i pričaju o tome kako su, sledeći njegove savete, popravili odnose sa decom dok ima i veliki broj onih kojima ne pada na pamet da uspeh u školi prepusti detetu.
Komentarišući popularnost i podeljenost mišljenja o ovom članku, Labkovski kaže:
„Već su odrasla ona deca čijim sam mamama i tatama (bakama i dekama) govorio da zauvek ostave svoja čeda na miru s pitanjima o školi. Porasli su u samostalne, preduzetne, vesele ljude i pokazali da je to gledište ispravno. Ali svaki put kada na predavanjima govorim o tome da domaći ne treba raditi s detetom, opet počinju uzdasi zbog budućnosti koja je tobož prepuštena stihiji.
Mnogo godina govorim da učenje ne sme da se nalazi u zoni odgovornosti roditelja. I da je to u interesu obeju strana. Ali roditelji nastavljaju da okupiraju tu zonu i vrlo ih je teško isterati odande. Na predavanjima u neverici pitaju: ‘Čekajte, da ne proveravamo uopšte? Baš-baš nikad? I da ne pitamo?’ Ja im iznova i iznova odgovaram – da, uopšte, baš-baš nikad, ne proveravati ocene u elektronskom dnevniku i ne pitati ‘kako je bilo u školi?’. A oni ne mogu da veruju i ne znaju šta će od sreće.“
U odgovor na neprekidne diskusije, Mihail Labkovski potvrđuje svoje stavove, pišući:
DA, ZAISTA SAM UBEĐEN DA JE UČENJE – DETETOVA LIČNA STVAR. A zadatak vas roditelja jeste da ga volite i gajite nezavisno od njegovih postignuća, frizure, fleka na majici, rezultata u sportu, muzici, likovnoj umetnosti, i uopšte od uspeha i neuspeha bilo koje vrste. Samo bezuslovna ljubav deci daje snagu, veru u sebe, psihičku stabilnost i resurse za razvijanje talenata. (…)
Mnogim roditeljima polazi za rukom da naprosto vole svoje dete – onakvo kakvo jeste – samo dok je to dete sasvim malo. A onda počinje škola i njihov odnos se deli na „pre“ i „posle“. I nakod 1. septembra raste tenzija. Događa se da ta tenzija više nikad i ne prestaje ili popušta prekasno da bi se tradicija „milih“ porodičnih odnosa popravila. „Šta si dobio?“ zamenjuje se pitanjem „Kad ćeš naći normalan posao?“ i „Kad ćeš uzeti kredit za stan?“ Pa svadba, pa unuci i sve ispočetka. Zaštitni znak roditeljskog stila postaje trajno nezadovoljstvo, traženje propusta u detetovom ponašanju i životu. Da se nađe i ukaže. Stil „pa-ja-sam-ti-majka“ (ili otac, svejedno). A u takvim odnosima nema mesta za ljubav koja daje snagu, ni za užitak i raskoš komunikacije i odnosa čoveka sa čovekom.
Još jednom: da, ja sam zaista ubeđen da razgovore o školi treba ostavljati van kuće. Interesuje li vas štogod drugo? Sport, knjige, film, muzika, hrana, zdravlje, ljudi iz vaše okoline, vaše lične brige i radosti? Društvene mreže, blogovi…
DA, POTPUNO SAM UVEREN DA SVE DOK DETE NE TRAŽI DA SE RODITELJI UMEŠAJU U NJEGOVE PROBLEME SA ŠKOLOM, ONI NE TREBA DA SE MEŠAJU. A ako pedagozi pokušaju da vas uvuku u kontrolisanje detetovih postignuća, savetujem da izbegavate otvoreni sukob s njima, da klimate glavom, obećate da ćete strogo voditi računa i kontrolisati. I da ništa od toga ne činite. Zato što vi imate svoja posla a nastavnici svoja.
Oni primaju platu da bi učili, zainteresovali, motivisali, pratili itd. I ako im to ne polazi za rukom kad se radi o vašem potomku – tu se ništa ne može. Dete nije imalo sreće. Nadoknadiće u budućnosti ako mu zatreba. Ili će zatražiti vašu pomoć. I vi ćete mu tada obavezno pomoći.
DA, DUGOGODIŠNJE ISKUSTVO I PRAKSA POKAZUJU DA JE PITANJE: „KAKO JE BILO U ŠKOLI?“ KADRO DA POKVARI NAJLEPŠE RASPOLOŽENJE I UPROPASTI NAJBOLJE ODNOSE. Dete vas ne pita jeste li danas lepo radili, da li vas je pohvalio šef i šta je konkretno rekao? Zamislite: vi na vrata, samo na jelo mislite, a već u hodniku vas zatrpavaju ovakvim pitanjima. Teško da bi vam se dopalo. A deci se to dešava svaki dan. Ispada i u školi i kod kuće, ona kao da su na poslu. Tamo nastavnici, ovamo roditelji.
I DA, POSLE UVIDA U (ELEKTRONSKI) DNEVNIK MNOGO JE LAKŠE IZGRDITI NEGO POKAZATI PRAVU BRIGU. Celokupnu komunikaciju sa detetom graditi oko pitanja da li je uradilo domaći i šta je bilo na kontrolnom, daleko je lakše nego izgraditi odnos poverenja gde obe ličnosti sebe doživljavaju kao punovredne i normalne. Uvek je lakše delovati sa pozicije sile nego poverenja. Ali dokle?
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VESTI
Mačka ušetala u učionicu i postala maskota odeljenja
Tombi je mačak koji je jednog dana ušetao u odeljenje trećeg razreda jedne škole Turskoj i odlučio da tu ostane. Deca su se, naravno, odmah zaljubila u Tombija. Ispostavilo se...
Mama fotograf beleži odrastanje svoje petoro dece na farmi
Džena Hobs je fotograf i mama petoro dece a njene fotografije života sedmočlane porodice na farmi možete pratiti na Instagram profilu @thehobbsfarm. Hobsovi su se preselili iz grada na selo...
Šta je u genima, a šta nas je snašlo? Prva blizanačka studija u Srbiji
Jedno od najvažnijih pitanja koje okupira pažnju naučnika, ali i mnogih drugih koji se ne bave naukom je – šta od naših karakteristika nasleđujemo, a šta možemo da naučimo tokom...
Stres kod male dece odvojene od roditelja može da izmeni gene
Stručnjaci su utvrdili da povišeni nivoi kortizola, hormona stresa kod beba i odojčadi koja su odvojena od roditelja, pogotovo majki, mogu imati dugoročan genetski uticaj na naredne generacije potomstva. Više...
Nema komentara.