Mnogo godina govorim da učenje ne sme da se nalazi u zoni odgovornosti roditelja. I da je to u interesu obeju strana. Ali roditelji nastavljaju da okupiraju tu zonu i vrlo ih je teško isterati odande.
Tekst ruskog psihologa Mihaila Labkovskog o tome da s decom ne treba raditi domaći niti ih treba terati da uče i upisuju se u jake škole, nekoliko godina prednjači po čitanosti na mnogim portalima ruskojezičnog virtuelnog prostora. Samo na jednom ima nešto manje od dva i po miliona pregleda, a komentari su krajnje suprotstavljeni, od izraza zahvalnosti do osuđivanja i ljutnje. Detinjarije su ovaj tekst, koji je i kod nas izazvao pažnju, objavile ovde https://www.detinjarije.com/saveti-psihologa-zasto-ne-treba-uciti-sa-decom/),.
Sučeljavanja o ovom tekstu još traju, a autoru se i dalje javljaju roditelji i pričaju o tome kako su, sledeći njegove savete, popravili odnose sa decom dok ima i veliki broj onih kojima ne pada na pamet da uspeh u školi prepusti detetu.
Komentarišući popularnost i podeljenost mišljenja o ovom članku, Labkovski kaže:
„Već su odrasla ona deca čijim sam mamama i tatama (bakama i dekama) govorio da zauvek ostave svoja čeda na miru s pitanjima o školi. Porasli su u samostalne, preduzetne, vesele ljude i pokazali da je to gledište ispravno. Ali svaki put kada na predavanjima govorim o tome da domaći ne treba raditi s detetom, opet počinju uzdasi zbog budućnosti koja je tobož prepuštena stihiji.
Mnogo godina govorim da učenje ne sme da se nalazi u zoni odgovornosti roditelja. I da je to u interesu obeju strana. Ali roditelji nastavljaju da okupiraju tu zonu i vrlo ih je teško isterati odande. Na predavanjima u neverici pitaju: ‘Čekajte, da ne proveravamo uopšte? Baš-baš nikad? I da ne pitamo?’ Ja im iznova i iznova odgovaram – da, uopšte, baš-baš nikad, ne proveravati ocene u elektronskom dnevniku i ne pitati ‘kako je bilo u školi?’. A oni ne mogu da veruju i ne znaju šta će od sreće.“
U odgovor na neprekidne diskusije, Mihail Labkovski potvrđuje svoje stavove, pišući:
DA, ZAISTA SAM UBEĐEN DA JE UČENJE – DETETOVA LIČNA STVAR. A zadatak vas roditelja jeste da ga volite i gajite nezavisno od njegovih postignuća, frizure, fleka na majici, rezultata u sportu, muzici, likovnoj umetnosti, i uopšte od uspeha i neuspeha bilo koje vrste. Samo bezuslovna ljubav deci daje snagu, veru u sebe, psihičku stabilnost i resurse za razvijanje talenata. (…)
Mnogim roditeljima polazi za rukom da naprosto vole svoje dete – onakvo kakvo jeste – samo dok je to dete sasvim malo. A onda počinje škola i njihov odnos se deli na „pre“ i „posle“. I nakod 1. septembra raste tenzija. Događa se da ta tenzija više nikad i ne prestaje ili popušta prekasno da bi se tradicija „milih“ porodičnih odnosa popravila. „Šta si dobio?“ zamenjuje se pitanjem „Kad ćeš naći normalan posao?“ i „Kad ćeš uzeti kredit za stan?“ Pa svadba, pa unuci i sve ispočetka. Zaštitni znak roditeljskog stila postaje trajno nezadovoljstvo, traženje propusta u detetovom ponašanju i životu. Da se nađe i ukaže. Stil „pa-ja-sam-ti-majka“ (ili otac, svejedno). A u takvim odnosima nema mesta za ljubav koja daje snagu, ni za užitak i raskoš komunikacije i odnosa čoveka sa čovekom.
Još jednom: da, ja sam zaista ubeđen da razgovore o školi treba ostavljati van kuće. Interesuje li vas štogod drugo? Sport, knjige, film, muzika, hrana, zdravlje, ljudi iz vaše okoline, vaše lične brige i radosti? Društvene mreže, blogovi…
DA, POTPUNO SAM UVEREN DA SVE DOK DETE NE TRAŽI DA SE RODITELJI UMEŠAJU U NJEGOVE PROBLEME SA ŠKOLOM, ONI NE TREBA DA SE MEŠAJU. A ako pedagozi pokušaju da vas uvuku u kontrolisanje detetovih postignuća, savetujem da izbegavate otvoreni sukob s njima, da klimate glavom, obećate da ćete strogo voditi računa i kontrolisati. I da ništa od toga ne činite. Zato što vi imate svoja posla a nastavnici svoja.
Oni primaju platu da bi učili, zainteresovali, motivisali, pratili itd. I ako im to ne polazi za rukom kad se radi o vašem potomku – tu se ništa ne može. Dete nije imalo sreće. Nadoknadiće u budućnosti ako mu zatreba. Ili će zatražiti vašu pomoć. I vi ćete mu tada obavezno pomoći.
DA, DUGOGODIŠNJE ISKUSTVO I PRAKSA POKAZUJU DA JE PITANJE: „KAKO JE BILO U ŠKOLI?“ KADRO DA POKVARI NAJLEPŠE RASPOLOŽENJE I UPROPASTI NAJBOLJE ODNOSE. Dete vas ne pita jeste li danas lepo radili, da li vas je pohvalio šef i šta je konkretno rekao? Zamislite: vi na vrata, samo na jelo mislite, a već u hodniku vas zatrpavaju ovakvim pitanjima. Teško da bi vam se dopalo. A deci se to dešava svaki dan. Ispada i u školi i kod kuće, ona kao da su na poslu. Tamo nastavnici, ovamo roditelji.
I DA, POSLE UVIDA U (ELEKTRONSKI) DNEVNIK MNOGO JE LAKŠE IZGRDITI NEGO POKAZATI PRAVU BRIGU. Celokupnu komunikaciju sa detetom graditi oko pitanja da li je uradilo domaći i šta je bilo na kontrolnom, daleko je lakše nego izgraditi odnos poverenja gde obe ličnosti sebe doživljavaju kao punovredne i normalne. Uvek je lakše delovati sa pozicije sile nego poverenja. Ali dokle?
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VESTI
Otkazana većina ekskurzija beogradskih škola
Oko 60 autobusa u utorak i sredu nije odvezlo đake iz Beograda na ekskurzije jer nisu bili ispunjeni svi uslovi propisani novim Pravilnikom o organizovanom prevozu dece, a najveći problem...
Nove radionice Uroša Petrovića u organizaciji Detinjarija
U sredu 16. oktobra, portal Detinjarije organizovao je prvu u ciklusu naših radionica sa Urošem Petrovićem, u ruskoj školi "Valentina Tereškova" u Beogradu. Uroš Petrović je dečiji pisac, autor brojnih...
Kada fali moralnog vaspitanja, obično se pljune na interese svih iz okoline
Odlomak iz knjige "Samostalno dete ili kako da postanete LENJA MAMA" SAMOSTALNOST I MORAL Nemoguće je negovati samostalnost bez uporednog negovanja morala. Opasno je. Ulivajući detetu samouverenost, sigurnost u svoju...
Šta je sve besplatno: Parking za roditelje, prevoz za trudnice, biblioteke za mališane…
Z. Radović, B. Caranović SVE se naplaćuje. Kada počne mesec, na svakom koraku pojavljuju se samo novi troškovi. Računanje od jutra do mraka. Sabiraju se i množe izdaci za hranu,...
Nema komentara.