Milan Damjanac: Deca hronično nemaju nikoga da ih čuje

„Mislimo da zato što smo danas individualni, da se mnogo više bavimo sobom. Mi se danas ne bavimo sobom, nego samo sobom, i to na način – kako se prezentujemo.

Mi smo daleko više usamljeni, i to se recimo vidi po deci u osnovnoj i srednjoj školi. Jer stalno govore: „oni su nemogući, oni su ovakvi, oni su onakvi…“ I onda kad odeš tamo – predavao sam – vidiš da oni zapravo hronično nemaju nikoga da ih čuje. Oni su odsečeni od bilo kakve ideje o tome šta oni treba da žive, ko oni treba da budu. I sećam se kad sam predavao, recimo, egzistencijalizam, pa kad sam pokrenuo priču o nihilizmu, o gubitku smisla, o potrazi za smislom, oni su meni tražili čak i posle škole da se nađemo da pričamo o tome. Eto, to su ta deca koja su nemoguća.

Ok, ne čitaju oni, ne uče, to sve stoji, nemaju ni pažnje ni za šta. Ali to ipak govori o tome da je teško naći smisao u društvu koje postulira da su životne vrednosti samo novac. I onda ti recimo želiš da se baviš naukom, ili nekim kreativnim stvarima, da budeš pesnik, pisac – pitanje da li ćeš preživeti od prvog do prvog. I kad imaš takvo društvo, koje se pravda za sve: „pa eto, tržište to ne podržava, pa ljudi to neće“, zaboravljaš da ljudi hoće ono što im društvene mreže i televizor kažu da hoće.“

„Ovo je promovisanje svega što jeftino, jer jeftino može da se proda. I onda naravno da tu čovek strada, biće još gore – jer kad nemaš smisao – opšti, kolektivni, bilo kakav set vrednosti, ti moraš da se vratiš sebi, a da se vratiš sebi to je teško, jer moraš da prihvatiš odgovornost, a odgovornosti nema. I to je strašno, jer ljudi ne žele da budu krivi, i ljudi žele gurue, njima treba neko da im kaže šta oni treba da rade.“

Izvor: Detinjarije.com