Milica Ćućuz Okiljević: Najgora reakcija roditelja na pretnju deteta samoubistvom je da ne shvati ozbiljno

Svako detetovo razmišljanje o samoubistvu, ili rečenica da želi da završi život, je razlog da mi uvek i odmah reagujemo.

Šta ako jednog dana naše dete izgovori “Ne želim da živim”, “Moj život nema nikakav smisao” ili “Ako mi ne daš novac ja ću da se ubijem, jer svi imaju samo ja nemam”? Negde smo kao roditelji svesni da detetu i to može da padne na pamet i strahujemo od toga. A kako pristupiti ovoj teškoj temi, kako reagovati ako dete izgovori nešto od navedenog, u emisiji Klackalica za roditelje razgovaraju psiholog i psihoterapeut Milica Ćućuz Okiljević i pedagog Snežana Golić.

Ono što je najgora moguća reakcija roditelja jeste da se zapita da li da pretnju shvati ozbiljno ili ne, kaže Ćućuz Okiljević. “To je pitanje koje nikada ne smemo sebi da postavimo, jer možemo da izgubimo dragoceno vreme za reakciju. Ovde se ne postavlja pitanje šta je bolje učiniti, nego šta će napraviti manju štetu, a mnogo je bolje ako mi odreagujemo a nije bilo ozbiljno. Svako detetovo razmišljanje o samoubistvu, ili rečenica da želi da završi život, ili povlačenje u sebe, ili druženje sa decom koja pričaju o tome, ili ako uđete u istoriju njegovih pretraživanja na internetu i vidite da je čitalo nešto na temu samoubistva – a na internetu postoji vrlo “lep” priručnik za samoubistvo na srpskom jeziku, gde imate tačno objašnjene razne metode – to su sve razlozi da mi uvek i odmah reagujemo.”

Ćućuz upozorava da nije na roditelju da procenjuje koliko je dete ozbiljno u svojoj nameri, već da je to isključivo na profesionalcu – psihologu ili dečijem psihijatru.

Poruka je – ne sme da se minimalizuje. Time što reagujemo nećemo uticati na to da se kod deteta produbi želja za ovim činom. “Ima dece koja mašu sa tom pričom o samoubistvu vrlo manipulativno kao zastavicom – kad god je teško oni je potegnu. Međutim, ako roditelj uzme to dete za ruku i kaže: “Razmem, nešto se dešava, i sada ćemo da uradimo ono što i jeste posledica tog ponašanja, i da dete provedemo kroz ceo sistem – odlaska na psihijatriju, boravka tamo, ispitivanja, istraživanja, onda detetu koje je stvarno samo malipulisalo neće više pasti na pamet da tako nešto uradi, zato što je posledica za njega vrlo neprijatna. A ukoliko je to dete ono koje zaista ima suicidne misli, onda je ono na pravom mestu gde može da dobije pomoć.”

“Deca su danas izložena teroru sreće, ukoliko prerano otvore naloge na društvenim mrežama, poput Instagrama, gde su svi srećni, veseli, sve je radosno, a ona se kod kuće bore sa svim onim što im se dešava u telu, u porodici, u tom nekom osetljivom periodu,” dodaje Snežana Golić.

“Mladi imaju prirodnu i zdravu potrebu da se odvajaju od nas roditelja, ali istovremeno imaju i potrebu da negde pripadaju. Ukoliko odvajajući se od nas ne pronađu neki milje koji je zdrav i gde je njima udobno, onda zaista može da dođe do problema,” kaže Milica Ćućuz Okiljević. “Ono što je karakteristično za mlade koji razmišljaju o samoubistvu jeste da oni zaista žele da nestanu – ali na određeno vreme. Oni žele da nestanu dok to ne prođe, to što im se u tom trenutku dešava.”

Roditelji, obratite pažnju: Maskirane depresije sve češće kod tinejdžera

Šta je to u roditeljstvu što vodi ka suicidu mladih? “U osnovi samoubistva je osećanje samomržnje i samoprezira. suicidna osoba iz nekog razloga ne voli sebe dovoljno da bi živela. S druge strane, tu je i ta njihova nestabilnost, brzina, smena hormona, to što ne razmišljaju na duge staze, ali i osećaj da nemaju nekoga ko im čuva leđa.”

“Zbog toga je vrlo važno da detetu stalno šaljemo poruku da svaki problem ima rešenje, da je tuga normalna i zdrava emocija,” kaže Snežana Golić. “Kada se plašimo dečije tuge i ne dozvoljavamo da deca ikada budu tužna činimo ih nespremnim da jednog dana iskuse ovu emociju. Umesto da tokom detinjstva “vežbaju sa malim tegićima”, ona se nađu u situaciji da odjednom dobiju 100 kila da nose, i teg ih spljošti. ”

Poseban je problem sa tugom i dečacima, objašnjava Milica Ćućuz Okiljević. Oni od društva uče da dečak ne treba da bude tužan, ali da je potpuno u redu da bude ljut. Ta osećanja jesu teška, ali su potpuno prirodna, i jedino što roditelja treba da interesuje, jeste da li je osećanje adekvatno dešavanjima ili nije.

Pogledajte kompletnu emisiju na temu tinejdžera i suicidnih misli: