Ustati protiv nasilja u školama, na javnoj sceni, na televizijama, nije samo borba za našu decu – nego za ono malo ljudskog dostojanstva koje nam je preostalo.
Vršnjačko nasilje o kome se ovih dana toliko piše, zbog jezivih snimaka devojaka koje zverski tuku svoju drugaricu, zapravo je i neka vrsta jezičke smicalice – jer, vršnjaci su i četrdestogodišnjaci koji se po našim rialiti šou programima, u skupštini, u gradskom prevozu, na ulicama lemaju kao zveri. Srbija je postala zemlja nasilja, besomučnosti, užasa, besa i straha koji se na kraju završava ovako – šutiranjem, krvlju i bolesnom agresijom.
Dakle, ne tuku i uzajamno se ne zlostavljaju samo deca i mladi – to je, na žalost, pojava koja je obuhvatila sve slojeve društva. Sa jedne strane imamo rialiti programe na televizijama sa nacionalnim frekvencijama koji svoj uspeh i rejtinge kontrolišu samo i isključivo merom nasilja koju proizvode kao vrhunski koncept zabave, dok sa druge strane imamo kratkoročnu društvenu zabrinurost nad ovom jezivom pojavom.
Iz vlade su ovih dana javili da će za nasilje u školama odgovarati direktori (sasvim ispravno!), ali pitanje svih pitanja je – hoće li odgovarati i roditelji. Nije logično da se roditeljima koji ne vakcinišu svoju decu preti zatvorom, a roditeljima čija su deca pobesnele zveri – niko nema šta da kaže.
Kad smo mi išli u školu, nasilje je bilo retko – pre svega zato jer je – tući se, psovati i maltretirati druga ili drugaricu – bilo sramota! Nasilja su se stideli roditelji, učitelji, direktori.
Poenta sa današnjim nasiljem, međutim, samo delimično leži u pogubnosti domaćih rialitija koji i nisu ništa drugo nego takmičenje u ozverivanju i u stepenu trpljenja, ( slavljenje u isto vreme i zlostavljača i žrtve jeste ključni dokaz sveukupne društvene patologije) – radi se o totalnom sunovratu svih vrednosti ; zgaziti i uništiti drugoga, ispostavlja se kao znak vremena , dok sa druge strane sramota – kao moralni pojam više ne postoji. Nebitno da li se neko pojavio sa golom dojkom, ili imao seksualne odnose pred kamerama , sa žarom upotrebljavao pretnje o „gepekovanju“ ili premlaćivao druga i drugaricu i to snimao zbog „rejtinga“, sve je to ista matrica.
Ustati protiv nasilja u školama, na javnoj sceni, na televizijama, nije samo borba za našu decu – nego za ono malo ljudskog dostojanstva koje nam je preostalo.
Izvor: AllMe
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Sastav školskog osoblja biće primetno izmenjen od 1. septembra
Autor: Dragana Jokić-Stamenković Prema najavama predstavnika vlasti i procenama sindikata, sastav školskog osoblja u učionicama, ali i van njih, biće primetno izmenjen od 1. septembra zbog „racionalizacije obrazovnih ustanova”. Tim rečima...
Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?
Piše: Ivan Milenković Nije danas prevelik problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo...
Ovako se trenira mozak!
Pripremila Gordana Glavinić Umor, nepažnja, dosada, česti su razlozi za loše rezultate i nedisciplinu učenika na času. Tragajući za rešenjem kako da motiviše đake da aktivnije prate nastavu - Prva...
Lijam Nison: Posao učitelja mi je bio najteži i najgori u životu
Pre nego što je postao glumac i pre nego što se proslavio čuvenom trilogijom „Oteta”, Lijam Nison je bio učitelj. Ovim poslom se bavio oko dve godine, mnogo pre nego...
Nema komentara.