Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su „slamku spasa“ u vidu raznih „gurua“, alternativnih „terapija“ i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života.
Foto: Unsplash
Mit PETI. Svi treba da budemo srećni.
Industrija samompomoći i razni „treneri“ i „gurui“ koji cvetaju kao cveće posle kiše („Kako biti uspešan u poslu i ljubavi, kako zaraditi milion evra, šta misle žene a šta muškarci, kako sačuvati brak i decu i sl“), nude hiljadu recepata za to kako se sreća može postići, ali najnovija istraživanja pokazuju da čak i pozitivne emocije imaju mana, posebno zbog načina na koji utiču na naš proces obrade informacija iz spoljnog sveta. Ne samo da su srećni („pozitivni“) ljudi više lakoverni, skloni naivnom rezonovanju i donošenju brzih odluka i neproverenih rešenja, već suviše optimizma i srećnog raspoloženja može da utiče na formiranje više predrasuda u našim stavovima i reakcijama. Biti previše srećan, ispostavilo se, može da poveća rasizam i seksizam u našim stavovima i našem mišljenju! A to sasvim sigurno povlači kao posledicu slabije napredovanje u životu i u poslovnom svetu i karijeri.
Ali, čak i ako se uzme u obzir da je ovo mala cena koja treba da se plati, uvek se treba setiti da može postojati stakleni plafon na nivou sreće koju možemo postići. Hipoteza „Hedonističke pokretne trake“ navodi da, iako su naši mozgovi osetljivi na izazove stalno novih zadovoljstava, poznato je da nova zadovoljstva vremenom prestaju da nas podstiču u istom stepenu. Novi automobil može nam dati početno uzbuđenje, ali vremenom se naše zadovoljstvo postepeno gubi i mi počinjemo traganje za nečim dodatnim, ili potpuno novim, kako bi održali ili povećali stepen našeg osećaja zadovoljenja ili sreće. Osim toga, mnoga istraživanja pokazuju da smo skloni da svoju ličnu sreću definišemo kao tačku skupa prema kojoj gravitiramo u našim nerealnim očekivanjima i iluzijama, bez obzira na naše realne prilike i stvarne sposobnosti koje (ne)posedujemo. Materijalistička kultura u kojoj živimo samo dodatno komplkuje ove odnose jer izjednačava materijalne stvari sa osećanjem sreće, a ne retko i smislom života uopšte.
Kulture mnogo starije i mudrije od naše shvatile su da je greška izjednačiti sreću samo sa pozitivnim emocijama. Aristotel je tvrdio da eudaemonia (često pogrešno prevedeno kao „sreća“) zapravo znači „ljudski procvat“, i da nužno obuhvata događaje i iskustva koja ne moraju proizovesti „osećam se dobro“ stanje. Moderna psihologija se slaže da osećanja zadovoljstva i sreće jesu se umesan nusprodukt života i življenja, mnogo više nego nekakva nagrada koju samo treba zgrabiti. Natanijel Hotorn nam je dao poetski, ali prilično tačan opis ove situacije: „Sreća je kao leptir koji, kada joj se upornose teži uvek van našeg domašaja, ali koji, ako ćete sesti tiho, može sići na vas „.
Postoji još mnogo tehnika i principa ovog ludila koje se zove popularna psihologija, alternativne psihoterapije, novih filozofskih i religijskih pokreta „buđenja“, „Tajni“ ovih ili onih, itd. koji nisu naravno stali ovde. Život se ne uči u New Age pokretima, popularnoj psihologiji, kvazi religijskim i kvazi duhovnim pokretima. Život se zasniva na zdravom razumu, iskustvu, kritičkom promišljanju i – razmišljanju. Na iskustvu generacija koje su nam prethodile i koje su nam ostavile duhovne i moralne orijentire u primarnoj porodici, religijskim i filozofskim zapisima, a zatim i u širim društvenim kontekstima. I naravno, život se zasniva pre svega na individualnoj mudrosti, kreativnosti i inteligenciji, koja na žalost često ne stanuje u glavama mnogih ljudi. Otuda toliki broj prevaranata, alternativnih psihoterapija, i kvazireligijskih i pseudo filozofskih „duhovnih“ pokreta koji opako čačkaju po glavama nesrećnih ljudi, praveći užasnu i često nepopravljivu štetu. Pretvaraju ljude u hrčke na točku u kavezu, koji se stalno vrte u jednom istom krugu, od kolevke do groba. I koji trče za svojom srećom, za spasom sopostvene duše u potpuno pogrešnom pravcu. Jer, ne živi se samo od hleba. Kada bi bilo tako, na ovoj planeti ljudi ne bi više stanovali.
Hrčak u kavezu okreće točak. Ja nisam hrčak. Neću kavez i neću točak. Ja hoću da mislim svojom glavom, da učim od drugih pametnih ljudi čak i kada me to zaboli. Hoću da volim život. Jer to je suština: život sam po sebi
Izvor: Darko Tadić
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Bajka utorkom: Eee ne može i Jare i Pare
Osmehuje se kiselo i odlazi od mene. Ovo mi se desilo mnogo puta u životu. U mladosti skoro svaki drugi dan. Želeo sam da idem na rođendan u petak, pa...
Siromaštvo – najsnažniji okidač stresa i lučenja kortizola
Siromaštvo dovodi do posebnog odnosa prema životnim uslovima, koji, iako puni topline i darežljivosti, zahtevaju stalnu budnost pred opasnošću i donose hronični stres, jer siromaštvo ugrožava mentalno i fizičko zdravlje...
Bajka utorkom: Blokirala sam, ne mogu da pišem. Blokirao sam, ne mogu da kreiram ništa.
Koliko puta ste ovo čuli? Još gore, koliko ste puta ovo čuli od sebe :) Danas treba da napišem bajku, nemam ideju šta bih napisao. Da me neko pita za...
Kopaonik je najskuplje mesto trenutno, a kako zimovati tamo za džabaka
Obećao sam Nataliji da ću je ove godine naučiti da skija. Obećanja se kod nas u porodici poštuju. Krenuli smo da planiramo. Preskupo je da idemo svo četvoro na skijanje....
Nema komentara.