Moj deda je delija. Pitam se da li u mojoj generaciji uopšte ima delija.

Bio je to dečiji nestašluk. Ništa značajno, ali dovoljno ozbiljno. A i moj deda i direktor su smatrali da pravda mora da bude zadovoljena.

Večeras razmišljam o svom dedi. Pre nekoliko nedelja mi je ispričao jednu priču. To je priča o dobrom svetu.

Moji baba i deda žive u žutoj drvenoj kući koju su davno sagradili. Imaju veliki vrt na koji su uvek trošili puno vremena. Cveće, drveće i žbunje im mnogo znače. Znaju sve nazive, znaju kad treba da se sadi, kad da se zaliva, a kad da se bere. Često pričaju o biljkama i daju cveće prijateljima i porodici. Tako je otkad ja znam za sebe.
Kada su sagradili kuću, moj deda je zasadio jabuku. U samom dnu vrta. Nikad nisam video to drvo. Kad sam se ja rodio već ga nije bilo.
Ali čuo sam za njega.

Kada je drvo naraslo, nakon mnogo godina, počelo je da rađa jabuke. Mnogo jabuka. Baka je od njih pravila sok i džem.
Bilo je to dobro jabukovo drvo.
Ali, onda se nešto desilo.
Leto je bilo dobro i jabuke su bile velike i lepe. Uskoro je trebalo da se oberu.
Ali jednog jutra drvo je bilo uništeno. Više velikih grana ležalo je na tlu. Deda je pričao kako je ružno izgledalo. Na njemu više nisu mogle da rastu jabuke. Bilo je osuđe no da umre.

Deda je ušao i rekao baki tužnu vest. Zatim je skinuo rad nuodeću, presvukao se u nešto pristojnije i otišao niz put, pored groblja, dole do stručne škole.
Onde je razgovarao sa direktorom.
Preduzete su mere, i posle nekog vremena su se prijavila tri dečaka.
Bili su u krađi i stvari su se malo otele kontroli.
Grizla ih je savest.
Bio je to dečiji nestašluk. Ništa značajno, ali dovoljno ozbiljno. A i moj deda i direktor su smatrali da pravda mora da bude zadovoljena.
Novo jabukovo drvo je u to vreme koštalo 150 kruna. Dogovoreno je da će dečaci platiti za drvo.
Svaki je trebalo da plati po 50 kruna.
Deda mi je rekao da je to u ono vreme bilo puno para.

Trebalo je da dečaci plaćaju određenu nedeljnu sumu ostatak jeseni i tokom proleća, sve dok se sve ne otplati i dok ne budu kvit.
I moj deda je išao u tu školu i dobro je znao da dečaci nemaju mnogo para na raspolaganju. Stanovali su u školi, neki od njih su bili daleko od kuće, i njihove porodice su već prilično ispraznile džepove da bi ih poslale u školu. Morali su da daju pare za drvo od svog sopstvenog džeparca. To je najverovatnije značilo da su se sve dečačke aktivnosti koje zahtevaju novac morale značajno skresatì. Jedva da su nešto i mogli da kupe, nisu mogli u bioskop, nisu mogli da časte devojke oranžadom, nisu mogli skoro ništa.

Svake subote su dečaci pokunjeno dolazili mojim babi i dedi na vrata i plaćali. Vrlo su malo govorili. Samo bi proturili ruke i spustili novac u dedinu veliku šaku. On bi ozbiljno klimnuo glavom i time potvrdio da je sve u redu. I tako se to nastavljalo. Došla je zima, pa je došlo proleće. U maju je vrt nanovo procvetao, a stručna škola se spremala za raspust. Trebalo je da dečaci preko leta idu kući. Kada su došli poslednji put, bili su lepo obučeni. Za njih je to bilo malo svečano. Zvonili su na vrata i moja baka ih je pozvala unutra. Bila je skuvala kafu i napravila vafle.

Poslužila ih je, platili su poslednji deo i rukovali se sa mojim babom i dedom.
Stvar je završena.
Dečacima je laknulo. Oraspoložili su se i prvi put su malo razgovarali sa mojim babom i dedom. Pričali su o školi i o letu. Pričali su odakle su. Njihova lica su bila srećna. Dug je plaćen. Sprali su ljagu sa sebe i konačno su mogli da podignu glave.

Posle nekog vremena su dečaci ustali da krenu. Oprostili su se i krenuli prema vratima.
Tad je moj deda ustao.
Sačekajte malo, rekao je, ima još jedna stvar.
I dečaci su stali. Deda je otišao do velikog kuhinjskog or mara i otvorio ga. Zavukao je duboko ruku i izvadio tri koverte. Onda se vratio do dečaka i svakom dao po jednu kovertu.
Dečaci nisu sasvim razumeli. Pogledali su se. Onda su otvorili koverte i suze su im krenule niz obraze.
Moj deda im je vratio pare.

Deda je rekao da je sve vreme nameravao da im vrati pare. Nije se radilo o parama, rekao je.

Razmišljam o dečacima. Danas su veliki. Sigurno imaju preko pedeset godina.
Mora da su imali osećaj da je svet dobar. Da ima smisla. Da neke stvari nešto znače.

Pitam se šta sad rade. Verovatno i sami imaju porodice i vrtove sa jabukovim stablima.
Moj deda je delija.
Pitam se da li sam ja delija.
Pitam se da li u mojoj generaciji uopšte ima delija.

 

Odlomak iz romana „Naivan.Super“ Erlenda Lua, Geopoetika 2010
Izvor: Detinjarije.com

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Kod kuće se opuštamo i postajemo svoji – u najgorem izdanju. Za koga da se sređujemo? Za partnera, decu, mačku?

I tako, godinama, polako se pretvaramo u ljude koje ni sami ne bismo želeli da sretnemo na ulici.

Stigla REŠENJA TESTA IZ MATEMATIKE – proverite tačne odgovore

Nakon polaganja testa iz matematike u okviru male mature, đaci su samo na korak do kraja - sutra test iz izbornog predmeta

Važno za srednjoškolce: Kada će početi da se polaže DRŽAVNA MATURA

Odlagana iz tehničkih razloga, državna matura će se ipak polagati nakon probne verzije

Zar je moguće da su u ovoj državi konji plaćeniji od učitelja?

Priprema za život se ne može dešavati u zatvorenim sobama zvanim učionica, ako nam je iskreno stalo do škole po meri deteta

Za dobrotu je potrebna samo prilika koju treba iskoristiti (VIDEO)

Jedna sitnica može probuditi dobro u svakom čoveku, potrebno je samo prepoznati priliku i učiniti dobro delo

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img