Moja deca su uvek odlazila u krevet rano. Upali smo u rutinu kad su odustali od dnevne dremke, oko treće i četvrte godine.
Foto: Freepik
Sad imaju šest i sedam godina, a vreme za spavanje se pomerilo, ali ne mnogo.
Oboje idu u krevet oko 19:30, svaku noć. Da, čak i leti i vikendom. Oni napreduju i toliko rastu da im je potreban san da bi izgradili svoje telo. Aktivni su do zapanjujućeg nivoa.
Kad ih odvedem u park, oni se ne zaustavljaju. Pokušala sam da radim majmunske barove jednog popodneva i imala sam bolove dva dana. Međutim, moja deca prelaze preko njih bezbroj puta, kao da to nije ništa. Ovaj nivo izdržljivosti je zapanjujući. Čini mi se da se nikad ne umaraju i ne prave pauze.
Naravno, kad su u školi, nemaju iste fizičke izazove jer su po celi dan u učionici. Imaju mentalne izazove, nivo učenja za koji znam da iscrpljuje. Ovo je posebno teško za malu decu koja nisu navikla da veći deo svog dana moraju posvetiti učenju i mirnom sedenju.
Prelazak iz vrtića u predškolsko predstavlja ogromno prilagođavanje. Obično padnu u krevet čak i ako kažu da ne žele spavati. Možda se ne osećaju umorno, ali jesu.
Ali, postoji još jedan razlog zbog kojeg strogo sprovodim ovo vreme za spavanje u 19:30, a taj razlog sam ja.
Moj suprug često radi do kasno, pa u krevet decu šaljem često sama. A od 19:30 spremna sam za vreme “ja”. Moram da ih pošaljem sve u svoje sobe da spavaju, kako bih mogla da ispraznim mašinu za pranje posuđa, operem veš, podove, a da oko kuće ne eksplodiraju tri tornada.
Da stabilizujem sopstveno mentalno blagostanje. Da provedem nekoliko sati čitajući, gledajući TV ili razgovarajući telefonom. Da se ne osećam krivom što provodim vreme za računarom, jer ne moram ništa drugo da radim.
I takođe to radim za svoj brak. Nakon roditeljstva i celog radnog dana, potrebno nam je vreme za sebe. Pre nego što smo dobili decu, provodili smo zajedno svako veče.
Posle posla, pravili bismo večeru, razgovarali, smejali se i nadoknađivali propušteno vreme. Sad tog vremena više nema, osim ako ga ne izrežiramo. A moramo, da bismo mogli da razgovaramo bez prekida i da popijemo čašu vina ako želimo.
Naš brak je osnova naše porodice. Bez “nas” ne bi bilo “njih”. To je lako zaboraviti u ovom društvu usmerenom na decu. Činimo sve za našu decu i naš život se vrti oko njih.
Radimo to iz ljubavi, ali svake večeri moramo odvojiti nekoliko sati za sebe jer smo i mi važni.
Jednog dana, naša deca će nas napustiti. Preći će na sledeće poglavlje svog života, bilo da je to fakultet, posao ili brak, a onda ćemo opet biti samo mi. Tad ćemo imati puno vremena da sedimo samo nas dvoje i to neće biti šok za naše sisteme.
On je moj najbolji prijatelj i ta veza takođe treba da raste i da se razvija. Čak i ako samo krademo naše sate uveče.
Izvor: Lolamagazin.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Maja Uzelac: Ljudi se čude što se toliko radujem svojoj deci
Sreća je pored mora, bez dece ...u zagrljaju voljene osobe, letnjeg dana - kažu rezultati istraživanja. Jbg videla sam na instagramu. Dobitak u osećaju sreće od bivanja s romantičnim partnerom,...
Zašto današnja deca ne žele da odrastu?
Piše: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje Da li današnja deca pokušavaju da izbegnu odrastanje? Džin Tvendži, američki psiholog i autorka knjige "I-generacija: Zašto današnja super-povezana deca rastu u...
Iva Gajić, SBB kompanija: Zašto je EON platforma najbolji izbor za bezbrižno detinjstvo?
Detinjstvo ste proveli na malim ekranima i ta ljubav vas je vodila kroz život. Kada te shvatili da su mediji ono čime želite da se bavite, iako je poznato da...
Memedović: ekološku borbu gubimo jer decu nismo naučili pravom odnosu prema prirodi
Bitku za zaštitu životne sredine građani Srbije vode na ulici jer nisu naučili decu ispravnom odnosu prema prirodi, rekao je Jovan Memedović, novinar i autor serijala Savim prirodno, na 36....
Nema komentara.