Moja deca su uvek odlazila u krevet rano. Upali smo u rutinu kad su odustali od dnevne dremke, oko treće i četvrte godine.
Foto: Freepik
Sad imaju šest i sedam godina, a vreme za spavanje se pomerilo, ali ne mnogo.
Oboje idu u krevet oko 19:30, svaku noć. Da, čak i leti i vikendom. Oni napreduju i toliko rastu da im je potreban san da bi izgradili svoje telo. Aktivni su do zapanjujućeg nivoa.
Kad ih odvedem u park, oni se ne zaustavljaju. Pokušala sam da radim majmunske barove jednog popodneva i imala sam bolove dva dana. Međutim, moja deca prelaze preko njih bezbroj puta, kao da to nije ništa. Ovaj nivo izdržljivosti je zapanjujući. Čini mi se da se nikad ne umaraju i ne prave pauze.
Naravno, kad su u školi, nemaju iste fizičke izazove jer su po celi dan u učionici. Imaju mentalne izazove, nivo učenja za koji znam da iscrpljuje. Ovo je posebno teško za malu decu koja nisu navikla da veći deo svog dana moraju posvetiti učenju i mirnom sedenju.
Prelazak iz vrtića u predškolsko predstavlja ogromno prilagođavanje. Obično padnu u krevet čak i ako kažu da ne žele spavati. Možda se ne osećaju umorno, ali jesu.
Ali, postoji još jedan razlog zbog kojeg strogo sprovodim ovo vreme za spavanje u 19:30, a taj razlog sam ja.
Moj suprug često radi do kasno, pa u krevet decu šaljem često sama. A od 19:30 spremna sam za vreme “ja”. Moram da ih pošaljem sve u svoje sobe da spavaju, kako bih mogla da ispraznim mašinu za pranje posuđa, operem veš, podove, a da oko kuće ne eksplodiraju tri tornada.
Da stabilizujem sopstveno mentalno blagostanje. Da provedem nekoliko sati čitajući, gledajući TV ili razgovarajući telefonom. Da se ne osećam krivom što provodim vreme za računarom, jer ne moram ništa drugo da radim.
I takođe to radim za svoj brak. Nakon roditeljstva i celog radnog dana, potrebno nam je vreme za sebe. Pre nego što smo dobili decu, provodili smo zajedno svako veče.
Posle posla, pravili bismo večeru, razgovarali, smejali se i nadoknađivali propušteno vreme. Sad tog vremena više nema, osim ako ga ne izrežiramo. A moramo, da bismo mogli da razgovaramo bez prekida i da popijemo čašu vina ako želimo.
Naš brak je osnova naše porodice. Bez “nas” ne bi bilo “njih”. To je lako zaboraviti u ovom društvu usmerenom na decu. Činimo sve za našu decu i naš život se vrti oko njih.
Radimo to iz ljubavi, ali svake večeri moramo odvojiti nekoliko sati za sebe jer smo i mi važni.
Jednog dana, naša deca će nas napustiti. Preći će na sledeće poglavlje svog života, bilo da je to fakultet, posao ili brak, a onda ćemo opet biti samo mi. Tad ćemo imati puno vremena da sedimo samo nas dvoje i to neće biti šok za naše sisteme.
On je moj najbolji prijatelj i ta veza takođe treba da raste i da se razvija. Čak i ako samo krademo naše sate uveče.
Izvor: Lolamagazin.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Mama i tata, ja nisam kriva što je vama loše!
„Mama i tata, ja nisam kriva za to što je vama tako… Nisam kriva što vi tako živite… tako jedno s drugim komunicirate… Nisam kriva što nemate hrabrosti i odlučnosti...
Nama niko nije govorio ”Volim te”
Piše: Angelina Radulović Nama niko nije govorio ”Volim te”. Nisi mogao isterati lako tu rečenicu iz naših naoko težački grubih roditelja. Njihove su reči bile skupe. Pohvale još skuplje....
“Jesu li vam rekli da su me tukli da crtam jer mama radi u … i čuva mi radno mesto?!”
Inspirisana provalom malograđanštine i arogancije, ilustrovaću naše duboke probleme jednim iskustvom. Dovoljno je staro, pre više od 6-7 godina, pa mogu o tome u kružoku javnosti. Imadoh učenika, visok lep...
Pitanja koje možete postaviti sebi i svojoj deci, ukoliko vas ovih dana preplavljuje strah
Prvo, razumljivo je što ste uplašeni. Ovaj strašni događaj poljuljao je naša uverenja o sigurnosti i o ljudskoj prirodi. Deluje kao da više ništa nije isto. Međutim, normalno je i da želite...
Nema komentara.