Moja novogodišnja odluka: Naučiti našu decu da bolje misle!

Slatkiši su pojedeni, pokloni su otvoreni, čarape su ispražnjene i poput drugih optimističnih ljudi koji veruju u boljitak, sada sam usred još jednog prazničnog rituala: donošenja odluka za narednu godinu.

Piše: Ejmi Lisk

Kao i mnogi, u sledećih par dana obećaću sebi da ću se bolje hraniti, više vežbati, manje psovati, manje trošiti, i da ću garažu održavati urednom. I verovatno će mi biti teško da ova obećanja ispunim. Postoji, međutim, i obećanje koje dajem svake godine, i koje se veoma trudim da održim – obećanje da ću svih 365 dana nastojati da podstičem decu da misle.

Zvuči kao obična zdravorazumska stvar, zar ne? Naravno da želimo da nam deca više koriste mozak. To su ljudi koji će jednog dana donositi naučna otrkića, odlučivati o tome hoće li svet biti pravednije mesto, i pisati nova remek dela literature. Zaboga, pa oni će i brinuti o nama kad budemo stari i nesposobni da se sami odevamo ili hranimo. Bilo bi glupo i kratkovido ne podsticati razvoj njihovih misaonih sposobnosti.

Nije problem u nedostatku naših dobrih namera. Problem je u tome što ponekad izgubimo iz vida od čega zavisi da li će naša deca biti vrsni mislioci. Govorimo im da budu radoznali u pogledu sebe, drugih i sveta koji ih okružuje. Veliki značaj pridajemo obrazovnim strategijama, časovima muzike, posetama umetničkim galerijama i časovima plesa. Sve je to dobro, ali, budući da se profesionalno bavim obrazovanjem dece, uviđam šta nedostaje načinu na koji danas učimo decu da misle.
Evo nekih od naših propusta:

• Ponekad zaboravljamo da decu podsetimo tome da “zato” i “zato što sam tako rekao” nisu prihvatljivi odgovori na pitanja. Ono što brzo okončava rasprave nije i ono što ih rešava na razuman način.
• Slabo pravimo razliku između stava i argumenta. Štaviše, deci govorimo da imaju sva prava da promovišu svoj stav, čak i kada je putpuno neargumentovan.
• Ponekad razmišljanje vidimo kao konačan proces, poput pranja hrpe sudova ili jedenja porcije brokolija. Ne postoji “eto, završio sam” kada je razmišljanje u pitanju. To je stalan, neprekidan proces vrednovanja i preispitivanja, koji će trajati i kada naša deca uveliko odrastu i napuste naše domove.
• Ponekad pretpostavljamo da školski program potpuno pokriva ovo pitanje. Naši posvećeni i talentovani nastavnici zapravo sa decom rade samo nekoliko sati dnevno. Rad na veštinama mišljenja mora da se nastavi i kod kuće, ono treba sa se razvija i tokom večeri, vikenda i praznika.
• Nekad smo i sami zatvoreni za nova i drugačija mišljenja i stavove, odbacujući ih iz usled sopstvene površnosti. Deca moraju da nauče da pažljivo i kritički slušaju i razmatraju druga mišljenja, i što je najvažnije, da nauče da primete kada argumenati nedostaju.
• Umemo da izgubimo iz vida da postoji razlika između osećanja i mišljenja. Emocije i razum su dve različite stvari, i deca treba da nauče da ih sposobnost uviđanja veze između naših osećanja i naših racionalnih razloga (u oba smera), čini pametnijim.
• Mi odrasli ne sprovodimo uvek u delo ono što propovedamo. Deca koja rastu pored odraslih koji čitaju, i sama čitaju više. Deca koja mnogo borave napolju više cene prirodu. Deca koja posmatraju oko sebe velike ljude koji ispravno razmišljaju, i sama će biti bolji mislioci. Zato i sami moramo raditi na razvijanju misaonih veština.

Priznajem, ovo je neobična novogodišnja odluka. Bilo bi lakše obećati sebi da ću više reciklirati ili da ću odustati od prerađene hrane. Ipak, kao i svi drugi koji su posvećeni mudrosti, verujem da je vredna truda. Sa toliko toga danas zatrpavamo decu kroz sve vrste medija, da deluje razumno opremiti ih sposobnostima koje će im pomoći da se izbore sa svim tim, i naprave od toga nešto korisno.

Za godinu velikih pitanja, otvorenog dijaloga, dobrih procena, i za roditelje, nastavnike i članove društva koji podstiču veštine koje će od naše dece stvoriti mislioce!

Ejmi Lisk je filozof, pisac i teoretičar obrazovanja i autorka bloga Enable Education

Prevela: Jovana Papan

Izvor: Hafington Post