"Mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta, sve im smeta"

Nije uzalud Duško Radović rekao da deca ne treba da imaju svoju sobu, jer se onda otuđe od roditelja. I da se najviše mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima.

Piše: Jasmina Jovanović

Kao detetu, bilo mi je sasvim smešno i preterano da na svakom koraku od starijih sugrađana, rođaka i komšija čujem kako svaka priča o deci počinje sa „ova današnja omladina“ ili „u moje vreme to tako nije moglo…“. Kako vreme prolazi, u potpunosti shvatam rečenice koje počinju tako.

Setim se uvek Antićevih stihova: „Ja čuvao, ljudi, ovce, tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta, sve im smeta. Ja krčio s ocem šumu još i sad mi šake bride, mome sinu gospodinu teško da po mleko ide. Teško mu da đubre baci, sramota ga da ga vide…“

Deca k’o deca

Sada znam na šta su mislile bakice u trolejbusu, kada su se iščuđavale mladim naraštajima. I znam na šta je mislio Mika Antić kada je pisao ove stihove. Samo, nikada ne smatram da su deca kriva što čovečanstvo ubrzano razvija tehnologiju, i što je vreme takvo kakvo jeste – moderno, nemoralno i brzo poput svetlosti. Odrasli su svet napravili takvim i poklonili ga svojoj deci. A deca k’o deca, što im više daješ, sve im više treba…i naravno, sve su manje zahvalna.

Gledam „ovu današnju omladinu“ i ličim sebi na staro gunđalo. Čemu tolika potreba za prenaglašenošću? Počev od preglasnog govora u prevozu, prečestih i sočnih psovki, izvrtanja rečnika? Zašto devojčice žure da budu seksualni objekti, ističu svoje jedre i devičanske (ili možda ne?) obline, strancima na izvol’te? Buše pupkove, noseve i obrve, farbaju se prerano (kancerogenim bojama), sunčaju u solarijumu da bi ličile na razgolićene lepotice iz muzičkih spotova? U čemu je draž? Šta su im to odrasli oduzeli od detinjstva da toliko žure da porastu? Ili su im možda ponudili na tacni previše toga primamljivog iz sveta odraslih? Možda je u tome greška?

Za hordom „uspešnih“

Krivac sigurno postoji, ili nekoliko njih. Sada, i da ih obeležimo i nađemo, prekasno je. Problem nije od juče. Neko će za sve okriviti famozne i stvarno strašne devedesete. Tada je sve počelo. U redu, naravno da je indoktrinacija, medijska i realna, učinila svoje. Veličanje turbo folk zvezda, mafijaša, sponzoruša i njihov naizgled lagodan i pun izobilja „dolče vita“ bio je putokaz generacijama. Naravno, nisu svi pratili takve putokaze. Nasuprot njima, propali srednji sloj, i fakultetski obrazovani ljudi ostali su bez posla i čučali kraj puteva švercujući naftu, mađarske salame i rumunske čaše. Deca su gledala sve to i shvatila da ne žele da studiraju da bi sutra bili „sivi ekonomisti“ pa su išla za hordom „uspešnih“. Put kojim se i inače ređe ide zarastao je u trnje. Dobro, kažem ja sebi, ali nisu svuda u svetu imali sankcije, paravojne formacije, ratište i sponzoruše. A omladina im je ista takva, ako ne i gora. Šta se njima desilo?

“Šta su im to odrasli oduzeli od detinjstva da toliko žure da porastu? Ili su im možda ponudili na tacni previše toga primamljivog iz sveta odraslih? Možda je u tome greška?”

Duše bez nadzora

Gledam, recimo, u predgrađu, skoro svaka kuća ima urađenu izolaciju sa fasadom. Lepo. Leti, svaka druga kuća raširi bazene, letnjikovce, ležaljke… Baš lepo. Pomislim da su i Srbi zaimali para. Vidim da većina lepo živi. A onda tako, u prolazu, čujem da su im deca postala ovo ili ono, uvek nešto negativno, naravno. Da su završila u zatvoru, da su se propili, ili se odvikavaju od narkotika… Možda se u toj jurnjavi za novcem i materijalnim ugođajem mlade dušice ostave bez podrške i saveta. Bez nadzora. I onda vetrovi, oluje i štetočine oblikuju ostavljenu biljku, tj. nečije dete, prema svojim merilima. Nije uzalud neko pametan rekao da su za odgajanje zdravog deteta potrebni blaga oskudica i puno ljubavi. Upravo. Ne laptopovi, bazeni, silikonske grudi i pirsing. Oskudica, baš to. Nije uzalud Duško Radović rekao da deca ne treba da imaju svoju sobu, jer se onda otuđe od roditelja. I da se najviše mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana