Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Dragi roditelji iz parka:
molim vas ne podižite moje ćerke na vrh penjalice, naročito nakon što sam im upravo rekla da im neću pomagati u tome i ohrabrila ih da pokušaju same.
Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Nisu ovde kako bi bile na poslednjoj prečki, već da nauče da se penju. Ako to ne uspeju same, preživeće razočarenje. Štaviše, imaće cilj i podsticaj da taj cilj dostignu.
U međuvremenu, neka koriste stepenice. Želim da im dosade sopstvena ograničenja i da pokušaju da ih prevaziđu sopstvenim trudom, bez moje pomoći.
Moj posao nije – a sigurno nije ni vaš – da sprečite moju decu da se osete frustriranost, strah ili neprijatnost. Kad bih to radila, oduzela bih im priliku da nauče da ta osećanja nisu smak sveta, već da mogu biti prevaziđena ili iskorišćena u njihovu korist.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
Sve je to divno i krasno u teoriji! A sta cemo ako mu padne kapija na glavu kao pre neki dan jednom sedmogodisnjaku?? Sta cemo ako se starija deca ljuljaju kao nenormalni i ja treba da sedim sa strane i da gledam kako ce da ga odvali nogom u glavu!? Ne treba ici u krajnost ni u jednom ni u drugom slucaju. Samo treba imati meru i biti oprezan. Ne moze se po svaku cenu sedeti u parkicu i gledati kako dete pada sa stepenica, lomi glavu i tome sl.
Baš o ovome i ja razmišljam ovih dana,…nakon što je taj sedomogodišnjak preminuo pošto je ta kapija pala na njega, a otac je bio na par metara. Kapija mu je pala na kičmu,…a stalno se pentrao po njoj.
Ja sam od onih koje svom detetu dopuštaju da da nauči prvenstveno kroz sopsveno iskustvo….a posle ovoga osećam takav strah kad god treba da se odvojim od deteta i ne znam kako tu nesreću da izbacim iz glave. 🙁 Stalno razmišljam o tim nesrećnim roditeljima…
Poucan text i donekle podrzavam i pitam se :
Zasto onda roditelji bogatih,ili situiranih pordoica guraju “decu” kojanisu mala(5 god) umeju da se staraju o sebi ,koriste ponznanstva,prijatelje … da im nadju posao,kupuju stanove,cine dosta toga da im u zivotu bilo lakse?
Ovo pismo je pisala zena cije devojcice ne rastu u zemlji gde kapije, okviri golova i jos sto sta pada na decu. Umesto sto se stariji brinu za decu, mogli bi da se organizuju i da svako u svom najblizem okruzenju popravi sve te kapije koje mogu da padnu dci na glavu i obezbede mi bezbedne uslove koje imaju deca iz teksta.