Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Dragi roditelji iz parka:
molim vas ne podižite moje ćerke na vrh penjalice, naročito nakon što sam im upravo rekla da im neću pomagati u tome i ohrabrila ih da pokušaju same.
Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Nisu ovde kako bi bile na poslednjoj prečki, već da nauče da se penju. Ako to ne uspeju same, preživeće razočarenje. Štaviše, imaće cilj i podsticaj da taj cilj dostignu.
U međuvremenu, neka koriste stepenice. Želim da im dosade sopstvena ograničenja i da pokušaju da ih prevaziđu sopstvenim trudom, bez moje pomoći.
Moj posao nije – a sigurno nije ni vaš – da sprečite moju decu da se osete frustriranost, strah ili neprijatnost. Kad bih to radila, oduzela bih im priliku da nauče da ta osećanja nisu smak sveta, već da mogu biti prevaziđena ili iskorišćena u njihovu korist.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Problem današnjih roditelja je što brkaju dečja prava sa privilegijama
Piše: Nikolina Milosavljević U svom radu sa klijentima često sam nailazila na situaciju da roditelji ne znaju šta je ono na šta dete ima pravo, a šta je ono što...
Postalo je tabu ponašati se prirodno u društvu svog deteta
Koliko me žalosti nedostatak saosećanja i responsivnosti prema deci, autoritarnost naročito prema bebama i todlerima (oprostite na psovci), isto toliko me pogađa i permisivnost – nepostavljanje očekivanja ponašanja, naročito kako...
Roditelj u virtuelnom dobu je sve zbunjeniji i neodlučniji
Autor: Katarina Đorđević Nekada se znalo: glavni „savetnici” u vaspitanju deteta bile su babe, tetke, strine i iskusne komšinice, a u slučaju komplikovanijih vaspitno-zdravstvenih dilema konsultovan je i – doktor...
Dirljiva majčinska priča o svim prednostima i manama porodica sa jednim detetom
Piše: Tamara Obradović Svoju porodicu posmatram kao harmoničan, savršeni skup – suprug, ćerkica i ja. Samo par meseci nakon porođaja shvatili smo koliki je bila blagoslav za nas. Brzo smo...
Sve je to divno i krasno u teoriji! A sta cemo ako mu padne kapija na glavu kao pre neki dan jednom sedmogodisnjaku?? Sta cemo ako se starija deca ljuljaju kao nenormalni i ja treba da sedim sa strane i da gledam kako ce da ga odvali nogom u glavu!? Ne treba ici u krajnost ni u jednom ni u drugom slucaju. Samo treba imati meru i biti oprezan. Ne moze se po svaku cenu sedeti u parkicu i gledati kako dete pada sa stepenica, lomi glavu i tome sl.
Baš o ovome i ja razmišljam ovih dana,…nakon što je taj sedomogodišnjak preminuo pošto je ta kapija pala na njega, a otac je bio na par metara. Kapija mu je pala na kičmu,…a stalno se pentrao po njoj.
Ja sam od onih koje svom detetu dopuštaju da da nauči prvenstveno kroz sopsveno iskustvo….a posle ovoga osećam takav strah kad god treba da se odvojim od deteta i ne znam kako tu nesreću da izbacim iz glave. 🙁 Stalno razmišljam o tim nesrećnim roditeljima…
Poucan text i donekle podrzavam i pitam se :
Zasto onda roditelji bogatih,ili situiranih pordoica guraju “decu” kojanisu mala(5 god) umeju da se staraju o sebi ,koriste ponznanstva,prijatelje … da im nadju posao,kupuju stanove,cine dosta toga da im u zivotu bilo lakse?
Ovo pismo je pisala zena cije devojcice ne rastu u zemlji gde kapije, okviri golova i jos sto sta pada na decu. Umesto sto se stariji brinu za decu, mogli bi da se organizuju i da svako u svom najblizem okruzenju popravi sve te kapije koje mogu da padnu dci na glavu i obezbede mi bezbedne uslove koje imaju deca iz teksta.